dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

тебе?"
"Не, нисам."
"Свестан си, наравно, да је он страшно забринут за
"Знам. Знам да јесте", рекох.
"Очигледно је, пре него што ми се јавио, добио
дугачко, прилично непријатно писмо од твог последњег
директора, у смислу да се ни најмање ниси трудио у школи.
Изостајао са часова. Долазио увек неспреман. Све у свему,
тотално си..."
"Нисам изостајао са часова. Није смело да се изостаје.
Само сам можда понекад пропустио нешто, као то
изражавање о коме сам вам причао, али нисам изостајао."
Уопште нисам био расположен за разговор о томе. Од
кафе ми је мало попустило у стомаку, али ме и даље мучила та
одвратна главобоља.
Г. Антолини је запалио нову цигарету. Пушио је као
манијак. Онда је рекао: "Најискреније, не знам шта да ти
кажем, Холдене."
"Знам. Тешко је разговарати са мном. Свестан сам
тога."
"Имам осећај да се крећеш према неком стравичном
паду. Али не знам, искрено, о каквом се паду... Слушаш ли
ме?"
"Да."
Очигледно је покушавао да се концентрише.
"То би могло да буде тако да у тридесетој седиш у
неком бару и мрзиш свакога ко уђе изгледајући као да је
можда у колеџу играо рагби. А опет, могао би да покупиш
таман толико образовања да мрзиш људе који кажу: 'То је
тајна између нас двојице'. Или можда завршиш у некој
канцеларији, гађајући најближу дактилографкињу
спајалицама. Једноставно не знам. Али знаш ли ти уопште о
чему говорим?"
"Да. Наравно", рекох. И јесам. "Али грешите кад
говорите о тој мржњи. Мислим на мржњу према играчима
рагбија и све. Ту стварно грешите. Ја ретко кога мрзим. Шта
169