dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

знате тог наставника, господина Винсона. Тај је стварно могао
да те излуди понекад, он и проклети разред. Мислим, стално је
говорио да све сопцтиц и сппортиц. Код неких ствари то
једноставно не можец. Мислим, тешко да икад можеш нешто
да упростиш или уопштиш само зато што то неко тпажи од
тебе. Не знате ви тог Винсона. Мислим, можда је он врло
интелигентан и све, али лепо се видело да нема баш много
мозга у глави."
"Кафа, господо, конахно", рекла нам је гђа Антолини.
Ушла је носећи послужавник с кафом, колачима и осталим
стварима. "Холдене, немој ни случајно да ме погледаш.
Изгледам као чудо."
"Здраво, господо Антолини", рекох. Почео сам да
устајем и све, али ме г. Антолини ухватио за сако и повукао
натраг. Коса старе гђе Антолини била је пуна оних гвоздених
виклера, и уопште није била накарминисана или нешто. Није
баш чаробно изгледала. Изгледала је прилично стара и све.
"Оставићу ово ту. Само навалите, вас двојица", рекла
је. Спустила је послужавник на сточић, гурнувши чаше у
страну. "Како ти је мајка, Холдене?"
"Добро је, хвала. Нисам је баш скоро видео, али
последње што сам..."
"Душо, ако Холдену затреба нешто, све је у плакару за
рубље. На горњој полици. Ја одох у кревет. Потпуно сам
гроги", рекла је гђа Антолини. Тако је и изгледала. "Можете ли
ви момци сами да наместите кауч?"
"Све ћемо да средимо. Само ти лези", рекао је г.
Антолини. Пољубио је гђу Антолини, а она се поздравила са
мном и отишла у спаваћу собу. Њих двоје су се увек много
љубили пред другима.
Отпио сам мало кафе и узео можда пола неког колача
који је био тврд као камен. Стари г. Антолини је само попио
још један виски са содом. Правио их је доста јаке, видело се.
Лако је могао да постане алкохоличар ако мало не припази.
"Ручао сам са твојим татом пре две-три недеље",
наједном је рекао. "Ниси знао?"
168