dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"У чему је био проблем?" упитао ме г. Антолини. "Како
си прошао из енглеског? Можеш сместа да се купиш одавде
ако си пао енглески, ти који си прави мали ас за саставе."
"Ма не, прошао сам енглески без проблема. Мада смо
се углавном бавили литературом. Писао сам можда само два
састава у читавом полугодишту", рекох. "Али пао сам из
'усменог изражавања'. И то смо морали да похађамо -
'изражавање'. То сам пао."
"Зашто?"
"Ма не знам." Нисам био претерано расположен да му
објашњавам. Још ми се некако вртело или нешто, и наједном
ме ужасно заболела глава. Озбиљно. Али видело се да је
заинтересован, па сам му мало причао о томе. "То је предмет
где сваки ученик треба да устане и одржи говор. Знате већ.
Спонтано и све. И, ако тај што говори само мало скрене с
теме, треба му одмах викнути 'Дигресија!' То ме стварно
излуђивало. Нисам добио пролазну оцену."
"Зашто?"
"Ма не знам. То са дигресијом ишло ми је на нерве. Не
знам. Проблем је што ја волим кад неко прави дигресије. То је
занимљивије и све."
"Зар теби није стало да се неко држи теме док ти прича
нешто?"
"Ма наравно. Волим кад се неко држи теме. Али не
волим кад се баш много држи теме. Не знам. Не волим ваљда
кад се неко неппекидно држи теме. А најбоље оцене из усменог
изражавања покупили су баш они који су се непрекидно
држали теме. Али тамо је био један ученик, Ричард Кинсела.
Тај се није много држао теме и сви су му стално викали
'Дигресија!' Ужасно је било, јер је он, пре свега, врло нервозан
лик - мислим, баш је био нервозан - и усне су му увек
подрхтавале кад би на њега дошао ред да одржи говор, и
једва си могао да га чујеш ако седиш негде скроз позади. Кад
би му усне мало престале да дрхте, баш сам волео његове
говоре, више него било чије. Али ни он није прошао. Добио је
лошу оцену јер су му стално викали 'Дигресија!' На пример,
166