dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
фалило да скршим врат преко десет милиона канти за ђубре, али успео сам да прођем. Лифтбој ме није чак ни видео. Вероватно и рад мисли да сам горе код Дикстејнових. 24 Антолинијеви су живели у неком луксузном стану на Сатон Плејсу, с два степеника низ које се улазило у дневну собу, са шанком и све. Био сам већ неколико пута тамо јер је, кад сам напустио Елктон Хилс, г. Антолини прилично често долазио код нас на вечеру, да види како се сналазим. Тада није био ожењен. Затим, кад се оженио, често сам играо тенис са њим и гђом Антолини у тениском клубу Вест Сајда, у Форест Хилсу на Лонг Ај-ленду. Гђа Антолини је била њихов члан. Била је препуна пара и једно шездесет година старија од г. Антолинија, али чинило се да се прилично добро слажу. Пре свега, обоје су били интелектуално настројени, поготово г. Антолини, осим што је он више волео шалу него интелектуални разговор кад си с њим - слично као Д.Б. Гђа Антолини је углавном била озбиљна. Боловала је од астме. Обоје су прочитали све Д.Б.-ове приче - и гђа Антолини - и, када се Д.Б. спремао за Холивуд, г. Антолини му се јавио и рекао му да не иде. Али он је свеједно отишао. Г. Антолини је рекао да свако ко тако добро пише као Д.Б. нема зашто да иде у Холивуд. То је у суштини баш оно што сам и ја рекао. Отпешачио бих до њихове куће, јер нисам хтео да трошим ишта од Фебиног божичног новца ако баш не морам, али чудно сам се осећао кад сам изашао напоље. Као нека вртоглавица, шта ли. И тако сам узео такси. Нисам хтео, али узео сам га. Тешко ми је било чак и да га нађем. Кад сам зазвонио, г. Антолини ми је отворио врата - пошто ме је лифтбој најзад пустио горе, стрвина. Г. Антолини је био у баде-мантилу и папучама, и држао је чашу вискија са содом. Био је прилично рафиниран тип, а и иначе је волео да 164
пије. "Холдене! Где си, дечко?" рекао је. "Господе, порастао је још читавих пола метра. Баш ми је драго што те видим." "Како сте, господине Антолини? Како је господа Антолини?" "Обоје смо гала. Дај ми тај капут." Скинуо ми је капут и окачио га. "Очекивао сам да видим новорођенче у твојим рукама. Нигде уточишта. Снежне пахуље на твојим трепавицама." Био је прилично вицкаст понекад. Окренуо се и викнуо ка кухињи: "Лилијан! Шта је с кафом?" Лилијан је било име гђе Антолини. "Готова је", довикнула је она. "Да лије то Холден? Здраво, Холдене!" "Здраво, господо Антолини!" Код њих се увек викало. Све зато што њих двоје никад нису били истовремено у истој просторији. То је било помало комично. "Седи, Холдене", рекао је г. Антолини. Видело се да је мало попио. Соба је изгледала као да је у њој била нека седељка. Чаше на све стране, и чинијице с кикирикијем. "Опрости за овај неред", рекао је. "Забављали смо неке пријатеље госпође Антолини, из Буфала... неке буфале, у суштини." Насмејао сам се, а гђа Антолини ми је довикнула нешто из кухиње, али нисам је добро чуо. "Шта је рекла?" упитао сам г. Антолинија. "Рекла је да не гледаш у њу кад се појави. Тек што се придигла из мртвих. Узми цигарету. Пушиш ли сад?" "Хвала", рекох. Узео сам цигарету из кутије коју ми је понудио. "Само понекад. Ја сам умерен пушач." "Убеђен сам", рекао је. Припалио ми је неким великим упаљачем са стола. "Тако значи. Ти и Пенси сте раскинули", рекао је. Стално се тако изражавао. Понекад ми је то било прилично забавно, а понекад није. Некако је мало ппетепивао у томе. Не мислим да није био духовит или нешто - био је - али нервира понекад кад неко ртално говори ствари као 'Ти и Пенси сте раскинули'. И Д.Б. претерује у томе. 165
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119 and 120: се правиш како ти ј
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
- Page 139 and 140: ипак, веома љубазна
- Page 141 and 142: у проклето гробље,
- Page 143 and 144: Затворио је врата л
- Page 145 and 146: жакетић њеног драп
- Page 147 and 148: "Како представа?" уп
- Page 149 and 150: "Не занима ме. Анапо
- Page 151 and 152: "Како је стара Хејз
- Page 153 and 154: деведесет година, и
- Page 155 and 156: сило, само су искљу
- Page 157 and 158: "Знаш ли шта бих вол
- Page 159 and 160: "У ципелама си", рек
- Page 161 and 162: "Чула си ме." "Само с
- Page 163: "Еј, не треба ми тол
- Page 167 and 168: говорио је о некој
- Page 169 and 170: тебе?" "Не, нисам." "С
- Page 171 and 172: Отишао је до писаће
- Page 173 and 174: Тада сам, наједном,
- Page 175 and 176: "Куда то мораш да ид
- Page 177 and 178: да се питам није ли
- Page 179 and 180: са мајкама у центар
- Page 181 and 182: могу да се опростим
- Page 183 and 184: Пенси, а она је рекл
- Page 185 and 186: "Јеби се". Било је на
- Page 187 and 188: "Спустила сам се по
- Page 189 and 190: Није хтела да ми од
- Page 191 and 192: испред, седећи на к
- Page 193: 26 То је све што сам
пије. "Холдене! Где си, дечко?" рекао је. "Господе, порастао је<br />
још читавих пола метра. Баш ми је драго што те видим."<br />
"Како сте, господине Антолини? Како је господа<br />
Антолини?"<br />
"Обоје смо гала. Дај ми тај капут." Скинуо ми је капут<br />
и окачио га. "Очекивао сам да видим новорођенче у твојим<br />
рукама. Нигде уточишта. Снежне пахуље на твојим<br />
трепавицама." Био је прилично вицкаст понекад. Окренуо се и<br />
викнуо ка кухињи: "Лилијан! Шта је с кафом?" Лилијан је било<br />
име гђе Антолини.<br />
"Готова је", довикнула је она. "Да лије то Холден?<br />
Здраво, Холдене!"<br />
"Здраво, господо Антолини!"<br />
Код њих се увек викало. Све зато што њих двоје никад<br />
нису били истовремено у истој просторији. То је било помало<br />
комично.<br />
"Седи, Холдене", рекао је г. Антолини. Видело се да је<br />
мало попио. Соба је изгледала као да је у њој била нека<br />
седељка. Чаше на све стране, и чинијице с кикирикијем.<br />
"Опрости за овај неред", рекао је. "Забављали смо неке<br />
пријатеље госпође Антолини, из Буфала... неке буфале, у<br />
суштини."<br />
Насмејао сам се, а гђа Антолини ми је довикнула<br />
нешто из кухиње, али нисам је добро чуо. "Шта је рекла?"<br />
упитао сам г. Антолинија.<br />
"Рекла је да не гледаш у њу кад се појави. Тек што се<br />
придигла из мртвих. Узми цигарету. Пушиш ли сад?"<br />
"Хвала", рекох. Узео сам цигарету из кутије коју ми је<br />
понудио. "Само понекад. Ја сам умерен пушач."<br />
"Убеђен сам", рекао је. Припалио ми је неким великим<br />
упаљачем са стола. "Тако значи. Ти и Пенси сте раскинули",<br />
рекао је. Стално се тако изражавао. Понекад ми је то било<br />
прилично забавно, а понекад није. Некако је мало ппетепивао<br />
у томе. Не мислим да није био духовит или нешто - био је - али<br />
нервира понекад кад неко ртално говори ствари као 'Ти и<br />
Пенси сте раскинули'. И Д.Б. претерује у томе.<br />
165
Change language