dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Еј, не треба ми толико", рекох. "Дај ми само два
долара, то је доста. Без зезања - ево." Покушавао сам да јој
вратим, али није хтела да узме.
"Слободно узми све. Вратићеш ми. Донеси ми на
представу."
"Колико ту има, Исусе?"
"Осам долара и осамдесет пет центи, цездерет пет
центи. Нешто сам потрошила."
Тада сам, наједном, заплакао. Нисам могао да се
савладам. Плакао сам тако да ме не чују у кући, али плакао
сам. Фебу је ужасно препало кад сам почео, па је пришла и
покушала да ме натера да престанем, али кад једном почнеш,
не можеш тек тако да престанеш. Још сам седео на ивици
кревета док сам плакао, а она ме загрлила једном руком и ја
сам загрлио њу, али још дуго нисам могао да престанем.
Помислио сам да ћу да се угушим или нешто. Људи моји, како
сам препао Фебу. Прозор је био отворен и све, и могао сам да
осетим како дрхти, јер је имала само пиџаму на себи.
Покушао сам да је натерам да се врати у кревет, али није
хтела. На крају сам престао. Али стварно ми је дуго требало,
веома дуго. Онда сам закопчао капут и све. Рекао сам јој да
ћемо се чути. Рекла ми је да могу да спавам с њом ако хоћу,
али рекао сам да нећу, и да је боље да се изгубим јер ме г.
Антолини чека. Онда сам извадио моју ловачку капу из џепа
на капуту и дао јој. Она воли такве шашаве капе. Није хтела да
је узме, али сам је натерао. Кладим се да је спавала с њом на
глави и све. Она стварно обожава такве капе. Поново сам јој
рекао да ћу је зврцнути ако ми се укаже прилика, а онда сам
отишао.
Из неког разлога, било је далеко лакше изаћи из куће
него што је било да се уђе у њу. Пре свега, нисам више марио
да ли ће да ме нађу у кући или неће. Најозбиљније.
Мислио сам - ако ме нађу, нашли су ме. Скоро да сам
то и пожелео, на неки начин.
Сишао сам степеницама скроз до доле, уместо да
позовем лифт. Ишао сам споредним степеништем. Мало је
163