dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Морало је да се шапуће, јер су обоје били у кући. "Морам да
бежим", рекох. Нашао сам ивицу кревета у мраку, сео на њу и
почео да обувам ципеле. Прилично сам био нервозан,
признајем.
"Не иди рад", шапнула је Феба. "Причекај да легну!"
"Не. Сад. Сад је најбоље", рекох. "Она ће бити у
купатилу, а тата ће да укључи вести или нешто. Сад је
најбоље." Једва сам везивао пертле, толико сам био нервозан.
Није да би ме сбили или нешто да су ме затекли у кући, али
било би крајње непријатно и све. "Где си нестала?" рекао сам
Феби. Било је тако мрачно да је нисам видео.
"Овде сам." Стајала је поред мене. Уопште је нисам
видео.
"Оставио сам проклете кофере на станици", рекох.
"Слушај. Имаш ли нешто пара, Феб? Буквално сам
декинтиран."
"Само мој новац за Божић. За поклоне и све. Нисам
још ни ицла у куповину."
"А." Нисам хтео да узимам њен божићни новац.
"Хоћеш ли мало?" рекла је.
"Нећу да узимам твој божићни новац."
"Могу да ти позајмим нецто", рекла је. Онда сам је
чуо код Д.Б.-овог стола, како отвара мали милион фиока и
пипа по њима. Било је сасвим црно, толико је било мрачно у
соби. "Ако одеш негде, нећеш ме гледати у представи", рекла
је. Глас јој је имао неки чудан призвук кад је то рекла.
"Гледаћу те. Нећу да одем пре тога. Мислиш да бих
пропустио представу?" рекох. "Шта ћу да урадим - вероватно
ћу да останем код господина Антолинија до можда уторка
увече. Онда ћу да дођем кући. Зврцнућу те, ако ми се укаже
прилика."
"Ево", рекла је Феба. Покушавала је да ми да новац,
али није могла да нађе моју руку.
"Где?"
Ставила ми је новац у шаку.
162