dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

смештен у Пенсију. У меморијалном крилу старог Осенбургера,
у новој згради.
Лепо је било вратити се у собу после старог Спенсера,
јер су сви још били на утакмици, а у соби је, за промену, било
укључено грејање. Баш је пријало. Скинуо сам мантил и
кравату и откопчао крагну, а онда ставио капу коју сам тог
јутра купио у Њујорку. То је била нека црвена ловачка капа,
од оних са максимално дугачким штитником. Видео сам је у
излогу неке спортске радње кад смо изашли из подземне, баш
кад сам приметио да сам изгубио све оне проклете мачеве.
Коштала ме само долар. Носио сам је са штитником
окренутим наопако, ка потиљку - прилично куловски,
признајем, али тако ми се свиђало. Добро ми је стајала
наопачке. Онда сам узео књигу коју сам тада читао и засео у
фотељу. У свакој соби биле су по две фотеље. Једна је била
моја, а другу је користио ученик с којим сам делио собу, Вард
Стредлетер. Наслони су им били у жалосном стању, јер је
свако увек седао на њих, али биле су то ипак прилично удобне
фотеље.
Књигу коју сам читао узео сам из библиотеке, али
грешком. Тек кад сам се вратио у собу приметио сам да су ми
дали погрешну књигу. Дали су ми Из Атпике, од Исака
Динесена. Мислио сам да је нешто досадно, али није. Баш
добра књига. Прилично сам неписмен, али доста читам. Мој
најомиљенији писац је мој брат Д. Б., а следећи на листи је
Ринг Ларднер. Брат ми је поклонио једну књигу Ринга
Ларднера за рођендан, пре мог одласка у Пенси. У њој су биле
неке смешне, сулуде комедије, а била је и једна прича о
саобраћајцу који се заљуби у неку јако згодну девојку која
увек пребрзо вози. Али тај саобраћајац је ожењен, па не може
да се венча с њом или нешто. Онда девојка гине зато што је
опет пребрзо возила. Та ме прича буквално оборила. Ја иначе
највише волим књиге које те бар повремено засмеју или
нешто. Читам доста класика, као Повпатак с завихај и све, и
волим их, а читам и доста ратних књига, детективских романа
и слично, али нисам баш залуђен за све то. Оно што ме
16