dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Знаш ли шта бих волео да будем? Мислим, кад бих имао неки
проклети избор?"
"Шта? Престани да прсјец."
"Знаш ону песму 'Улови ли неко неког док кроз жито
иде'? Волео бих..."
"То је 'Спетне ли неко неког док кроз жито иде'!" рекла
је Феба. "То је песма. Од Роберта Бепнра."
"Знам да је то песма Роберта Бернса."
Али била је у праву. То и јесте "Сретне ли неко неког
док кроз жито иде". Само, тада то нисам знао.
"Мислио сам да иде 'Улови ли неко неког' ", рекох.
"Свеједно, ево шта замишљам - замишљам неку децу која се
играју на неком великом пољу жита и све. На хиљаде мале
деце, а никог у близини - никог одраслог, мислим - осим мене.
А ја стојим на рубу неке сулуде литице. Шта треба да радим -
треба да уловим сваког ко се залети да падне са те литице у
провалију - мислим, ако трче и не гледају куда иду, треба да
се појавим однекуд и словим их. То је све што бих радио, по
цео дан. Био бих само ловац у житу. Знам да је сулудо, али то
је једино што бих стварно волео да будем. Знам да је сулудо."
Феба је дуго ћутала. А онда, кад је проговорила, све
што је рекла било је: "Тата ће те убити."
"Шта ме брига ако то и учини", рекох. Устао сам са
кревета јер сам хтео да урадим нешто - хтео сам да
телефонирам том типу који ми је био наставник енглеског у
Елктон Хилсу, г. Антолинију. Знао сам да је прешао у Њујорк.
Напустио је Елктон Хилс. Прихватио је да предаје на
њујоршком универзитету. "Морам да телефонирам", рекао
сам Феби. "Одмах се враћам. Немој да заспиш." Нисам хтео
да заспи док сам у дневној соби. Знао сам да неће, али ипак
сам то рекао, за сваки случај. Док сам ишао ка вратима, Феба
је рекла: "Холдене!" и ја се окренух.
Седела је сасвим усправно у кревету. Тако је лепо
изгледала. "Узимам часове из подригивања од једне
девојчице, Филис Маргилис", рекла је. "Слушај."
157