dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

деведесет година, и сада је хтео да види да ли су још тамо. И
тако смо мој цимер и ја отишли с њим и морали да стојимо
тамо док је он тражио своје иницијале по свим вратима
клозета. Све време нам је нешто причао, говорио нам да су
дани које је провео у Пенсију били најсрећније доба у
његовом животу и делио нам гомилу савета за будућност и све.
Људи моји, како ме тај депримирао! Нећу да кажем да је био
лош - није. Али не мораш да будеш лош да би неког
депримирао - можеш да будеш и добап, свеједно је. Све што
треба да учиниш како би неког депримирао је да му поделиш
гомилу шупљих савета док тражиш своје иницијале по неким
вратима клозета - то је све што треба да учиниш. Не знам.
Можда све то и не би било тако депресивно да није толико
губио дах. Потпуно је остао без даха већ од самог пењања уз
степенице, и све време док је тражио своје иницијале тешко је
дисао, тим комичним и жалосним ноздрвама, док је говорио
Стредлетеру и мени да извучемо све што год можемо из
Пенсија. Исусе! Не умем то да објасним. Једноставно нисам
волео ништа што се децавало у Пенсију. Не умем то да
објасним."
Феба је нешто рекла, али нисам је чуо. Уста су јој била
једном страном приљубљена о јастук, па је нисам чуо.
"Шта?" рекох. "Одмакни уста. Ништа те не чујем шта
говориш."
"Ти не волиш ницта што се дешава."
Баш ме депримирало кад ми је то рекла.
"Волим. Баш волим. Напавно да волим. Не говори тако.
Зашто си сад то рекла?"
"Зато што не волиш. Не волиш ниједну школу. Не
волиш милион ствари. Не волиц."
"Волим! Ту грешиш - баш ту грешиш! Како, дођавола,
можеш да кажеш тако нешто?" рекао сам. Људи моји, баш ме
депримирала.
"Зато што не волиш", рекла је. "Наведи бар једну
ствар."
"Једну ствар? Једну ствар коју волим?" рекох. "Важи."
153