dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Како је стара Хејзел Ведерфилд?" рекох. "Пишеш ли
неке нове приче о њој? Ону коју си ми послала имам у
коферу. Доле је на станици. Баш је добра."
"Тата ће те сбити."
Људи моји, кад она нешто уврти у главу, онда то
стварно уврти у главу.
"Не, неће. У најгорем случају ће опет гадно да ме
изгрди и онда ће да ме пошаље у проклету војну школу. То је
све што ће да ми уради. Али, као ппво, нећу чак ни да будем
ту. Бићу далеко одавде. Бићу - ве-роватно ћу бити на том
ранчу у Колораду."
"Не засмејавај ме. Ти не знаш чак ни коња да јашеш."
"Ко не зна? Наравно да знам. То те науче за два
минута", рекох. "Престани да чупкаш то." Чупкала је онај
фластер на руци. "Ко те тако подшишао?" упитах је.
Тек тада сам приметио како су је глупо подшишали.
Било је сувише кратко.
"Шта те се тиче", рекла је. Она уме да буде врло
арогантна понекад. Уме да буде поприлично арогантна.
"Сигурно си опет пао из свих могућих предмета", рекла је -
врло арогантно. Било је, на неки начин, помало и смешно.
Понекад говори као нека учитељица, иако је још дете.
"Не, нисам", рекох. "Прошао сам из енглеског." А онда
сам је, тек онако, уштинуо за дупе. Било је некако истрћено,
јер је лежала на боку. Она једва да уопште има дупе. Нисам је
јако уштинуо, али је свеједно покушала да ме удари по руци.
Промашила је.
А онда је наједном рекла: "Ох, зашто си то схинио?"
Мислила је на то што сам поново избачен. Баш ме некако
растужило, начин на који је то рекла.
"Ма не питај ме, Фебо. Смучило ми се већ од таквих
питања", рекох. "Има милион разлога. То је једна од најгорих
школа у коју сам икад ишао. Препуна је лицемера. И подлаца.
Никад у животу ниси видела толико подлаца. На пример, ако
би се у нечијој соби скупило друштво и неко хтео да уђе,
никад га нису пуштали ако је неки приглуп, бубуљичав тип.
151