dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Затворио је врата лифта и све, спреман да ме дигне
горе, а онда се окренуо и рекао: "Они нису ту. Отишли су на
забаву, на четрнаести спрат."
"Нема проблема", рекох. "Треба да их причекам. Ја
сам им нећак."
Погледао ме онако приглупо, као подозриво. "Боље да
причекаш у холу, друшкане", рекао је.
"Волео бих - најозбиљније", рекох. "Али мучи ме нога.
Морам да је држим у одређеном положају. Мислим да је боље
ако седнем на ону столицу пред њиховим вратима."
Није знао о ком ђаволу причам па је само рекао: "А", и
дигао ме горе. Дивота. Смешно је то. Треба само да кажеш
нешто што нико не разуме и људи буквално раде шта год
хоћеш од њих.
Изашао сам на нашем спрату - ћопајући као скот - и
кренуо ка оној страни где су Дикстејнови. Затим, кад сам чуо
да се врата лифта затварају, окренуо сам се ка нашој страни.
Добро ми је ишло. Чак се нисам више осећао пијан. Извадио
сам кључ и отворио врата, максимално тихо. Онда сам, крајње
опрезно, ушао и затворио врата. Требало би да одем у лопове,
кунем се.
У предсобљу је било страховито мрачно, наравно, а
подразумева се да нисам могао да палим светло. Морао сам
да пазим да не лупини у нешто и не направим било какву буку.
У сваком случају, добро сам знао да сам код куће. Наше
предсобље има неки чудан мирис, како нигде другде не
мирише. Не знам шта је то. Није карфиол а није ни парфем -
не знам шта је - али увек знаш да си код куће. Већ сам хтео да
скинем капут и окачим га у плакар, ту у предсобљу, али је тај
плакар пун вешалица које клепећу као сумануте кад га
отвориш, па нисам ни скинуо капут. Онда сам веома, веома
полако кренуо ка Фебиној соби. Знао сам да ме наша девојка
неће чути, јер има само једну бубну опну. Имала је тог брата
који јој је гурнуо сламку у уво кад је била мала, тако ми је
причала. Била је поприлично глува и све. Али не и моји
подитељи. Посебно мајка, она има уши као проклети пас
143