dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Почео сам да размишљам како би се Феба осећала кад
бих добио запаљење плућа и умро. Детињасто је размишљати
на тај начин, али нисам могао друкчије. Било би јој прилично
тешко кад би се тако нешто десило. Прилично сам јој драг.
Мислим, много ме воли. Најозбиљније. Све у свему, нисам
могао да не мислим о томе, па сам на крају смислио шта да
урадим - смислио сам како је најбоље да се ушуњам у кућу и
видим је, за случај да умрем и све. Имао сам кључ од улазних
врата, па сам смислио шта да урадим - да се максимално тихо
ушуњам у стан, а онда само попричам мало с њом. Једино што
ме бринуло била су улазна врата. Језиво шкрипе. То је
прилично стара зграда, а настојник је ужасно лењ, па све
шкрипи и цијуче. Плашио сам се да ме моји не чују кад се
ушуњам. Али ипак сам решио да пробам.
И тако сам се најзад макнуо из парка и кренуо кући.
Ходао сам читавим путем. Није било много далеко, а ја нисам
био уморан. Нисам више био чак ни пијан. Било је само веома
хладно и нигде никог у близини.
21
Годинама нисам имао такву срећу - кад сам стигао до
куће, стари ноћни лифтбој, Пит, није био у кабини. Код лифта
је био неки нови лик, кога никад нисам видео, па сам смислио
да ћу, ако не налетим право на родитеље или нешто, моћи да
се поздравим са Фебом и онда збришем, тако да нико чак и не
сазна да сам долазио. Била је то стварно невиђена срећа. Да
буде још боље, тај нови лифтбој је био мало приглуп, шта ли.
Рекао сам му, неким крајње нехајним гласом, да ме дигне до
Дикстејнових. Дикстејнови су становали у оном другом стану
на нашем спрату. Скинуо сам био ону ловачку капу, да не бих
изгледао сумњиво или нешто. Ушао сам у лифт као да
страховито журим.
142