dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Озбиљно. Све ће бити у реду. Сада само пролазим кроз неку
фазу. Свако пролази кроз неке фазе или нешто, зар не?"
"Не знам, младићу, не знам."
Мрзим кад неко тако одговара. "Сигурно. Сваком се то
догађа", рекох. "Најозбиљније. Молим вас, не брините за
мене." Чак сам му као спустио руку на раме.
"Зар нећеш шољу вруће чоколаде пре него што
кренеш? Госпођа Спенсер би била... "
"Није да нећу, озбиљно, али ствар је у томе што сад
морам да кренем. Морам право у фискултурну салу. Свеједно
вам хвала. Много вам хвала, господине."
Онда смо се руковали. Уз остале глупости. То ме ипак
гадно растужило.
"Јавићу вам се, господине. Решите се тог грипа, што
пре."
"Збогом, младићу."
Кад сам затворио врата и пошао ка дневној соби,
нешто ми је довикнуо, али нисам га добро чуо. Убеђен сам да
је викнуо "Срећно!" Надам се да није. Све бих дао да није. Ја
никада не бих некоме довикнуо "Срећно!" То ужасно звучи,
кад мало боље размислиш.
3
Ја сам најгори лажов на свету. Језиво нешто. Чак и кад
идем да купим новине, а неко пита куда ћу, у стању сам да
кажем како идем у оперу. Страва. Кад сам рекао старом
Спенсеру да морам у фискултурну салу да бих покупио
опрему и остало, била је то ординарна лаж. Никад у животу
нисам држао неку проклету опрему у сали.
У Пенсију сам био смештен у Осенбургеровом крилу
нове зграде. Ту су били само јуниори и сениори. Ја сам био
јуниор. Ученик са којим сам делио собу био је сениор. Наш
део зграде добио је име по том Осен-бургеру који је некада
ишао у Пенси. Намлатио је силне паре као погребник, кад је
14