dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

био мокар. Једно галон воде цурио ми је низ врат, преко
крагне и кравате и свега, али нисам марио за то. Био сам
сувише пијан да бих марио за то. А онда је, после неког
времена, лик који је пратио стару Валенсију на клавиру, онај
лик педерског изгледа и таласасте косе, ушао да очешља своје
златне увојке. Одвојили смо као неки разговор док се чешљао,
само што он није био претерано љубазан.
"Еј, 'оћете ли видети ону малу, ону Валенсију, кад се
вратите у бар?" упитао сам га.
"Постоји велика могућност за то", рекао је. Вицкаст
неки тип. Стално налећем на неке вицкасте типове у животу.
"Чујте. Пренесите јој моје комплименте. Питајте је да
ли јој је келнер пренео моју поруку?"
"Зашто не одеш кући, шефе? Колико уопште имаш
година?"
"Осамдесет шест. Чујте. Пренесите јој моје комплименте.
Важи?"
"Зашто не одеш кући, шефе?"
"Не ја. Него, одлично свирате онај клавир", рекох.
Само сам му ласкао. Одвратно је свирао, ако баш хоћете да
знате. "Требало би да одете на радио", рекох. "Такав лепотан
као ви. Са свим тим злаћаним локнама. Треба ли вам
менаџер?"
"Иди кући, шефе. Буди добар дечко. Иди кући и право
у кревет."
"Немам никакву кућу. Без зезања - треба ли вам
менаџер?"
Није ми одговорио. Само је изашао. Коначно је
завршио чешљање и лицкање па је отишао. Као Стредлетер.
Сви су ти лепотани исти. Кад заврше с лицкањем проклете
фризуре, само ти окрену леђа.
Кад сам најзад сишао са радијатора и пошао ка
гардероби, плакао сам и све. Не знам зашто, али плакао сам.
Можда зато што сам се осећао тако одвратно потиштен и
усамљен. А онда, кад сам дошао до гардеробе, нисам могао
да нађем проклети број. Девојка која је ту радила била је,
138