dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

такве ствари. Излуђују ме. Толико ме депримирају да
буквално полудим. Мрзео сам тај проклети Елктон Хилс.
Стари Спенсер ме нешто питао, али нисам га чуо. Мислио
сам на старог Хаса. "Молим, господине?" рекох.
"Да ли ти је због ичега кпиво што одлазиш из Пенсија?"
"Па... јесте помало, наравно... Али не баш претерано.
За сад, мислим. Биће да ме још увек није истински погодило.
Треба доста времена да ме нешто погоди. Сада мислим само
на одлазак кући у среду. Ја сам морон."
"Зар нимало не бринеш за своју будућност, младићу?"
"Ма бринем помало за будућност, наравно. Наравно да
бринем." Размишљао сам мало о томе. "Али не баш
претерано, мислим. Не баш претерано."
"Забпинсћец се ти", рекао је стари Спенсер. "Итекако,
младићу. Али биће прекасно."
Није ме баш одушевило што тако говори. Било је као
да сам већ мртав или нешто. Депресивно је звучало.
"Вероватно", рекох.
"Волео бих да улијем мало разума у ту твоју главу,
младићу. Покушавам да ти помогнем. Покушавам да ти
помогнем, ако икако могу."
Стварно се трудио. Лепо се видело. Али били смо на
тотално различитим таласним дужинама. "Знам, господине",
рекох. "Много вам хвала. Озбиљно. Заиста ценим све то.
Најозбиљније." Онда сам устао с кревета. Људи моји, не бих
издржао још десет минута ни да ми се радило о животу.
"Ствар је у томе што бих сад морао да кренем. Имам масу
неке опреме у фискултурној сали коју бих морао да понесем
кући. Стварно бих морао." Погледао је навише у мене и
поново почео да клима главом, с оним стравично озбиљним
изразом на лицу. Одједном ми га је било ужасно жао. Али
једноставно нисам више могао да останем, толико смо били
далеки један другом, и то његово стално промашивање кревета
кад баци нешто, и тај жалосни стари баде-мантил који му је
откривао груди, и тај грипозни воњ Виксових капи за нос на
све стране. "Не брините за мене, господине", рекох.
13