dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Кад се филм завршио, полако сам кренуо према
Викер-бару, где је требало да се нађем са старим Карлом
Љусом и, док сам тако ходао, размишљао сам као о рату и
свему томе. Ти ратни филмови увек тако делују на мене.
Мислим да не бих поднео кад бих морао у рат. Озбиљно. Не
би било тако лоше кад би те само извели напоље и стрељали те
или нешто, али проблем је што мораш тако проклето дуго да
останеш у војрфи. У томе је цела ствар. Мој брат Д.Б. је био у
војсци четири проклете године. Био је и у рату - искрцао се у
Нормандији и све - али мислим да је замрзео војску више него
рат. Тада сам био буквално још дете, али сећам се кад је
долазио кући на одсуство - све време је прележао на кревету.
Једва да се уопште и појавио у дневној соби. Касније, кад је
отишао преко океана и био у рату и свуда, није био рањен или
нешто, нити је морао да пуца на неког. Само је по цео дан
возио наоколо неког каубојског генерала у штапским колима.
Једном је рекао Елију и мени како не би знао у ком правцу да
пуца да је морао да пуца на неког. Рекао је да је армија у
суштини пуна истих скотова какви су и нацисти. Сећам се да
га је Ели једном питао није ли у неку руку добро што је био у
рату, јер је писац, па му је то пружило доста тога о чему би
писао и све. Онда је натерао Елија да донесе своју рукавицу за
безбол и питао га ко је најбољи ратни песник - Руперт Брук
или Емили Дикинсон. Ели је рекао Емили Дикинсон. Не знам
баш много о томе јер слабо читам поезију, али знам да би ме
излудело кад бих морао у војску где бих све време био с
гомилом клипана као што су Екли и Стредлетер и стари
Морис, да марширам са њима и остало. Био сам једном са
скаутима, око недељу дана, и нисам могао да поднесем чак ни
да гледам у потиљак типа испред мене. Стално су понављали
да гледамо у потиљак оног испред нас. Кунем се, ако икад
избије још неки рат, најбоље ће бити да ме само изведу и
поставе пред стрељачки строј. Не бих се бунио. Оно што ми
није јасно код Д.Б.-а, међутим, је што ме прошлог лета
натерао да прочитам ту књигу Збогом опсжје, иако толико мрзи
рат и све. То је оно што стварно не могу да схватим. У тој
127