dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
"Не можеш тек тако да спадиц такву ствар", рекла је Сали, као да се ужасно изнервирала. "Зашто? Зашто, дођавола, не можеш?" "Немој да урлаш на мене, молим те", рекла је. Што је била глупост, јер уопште нисам урлао. "Зашто не можеш? Зашто?" "Зато што не можеш, и готово. Пре свега, обоје смо буквално још деца. И да ли ти је икад пало на памет шта би радио ако не би нашао посао кад ти нестане новца? Умрли бисмо од глади. Читава ствар је таква фантазија да није чак ни..." "Није фантазија. Наћи ћу посао. Не брини за то. Немој да бринеш за то. У чему је ствар? Зар не желиш да идеш са мном? Рефи ако не желиш." "Није то. Уопцте није то", рекла је Сали. Почињао сам већ да је мрзим, шта ли. "Имаћемо колико год хоћеш времена за такве ствари - за све те ствари. Мислим, кад завршиш колеџ, и ако се венчамо и све. Биће безброј чаробних места куда може да се оде. Ти си само..." "Не, неће бити. Уопште неће бити безброј места куда може да се оде. Све ће бити потпуно друкчије", рекох. Поново сам постајао ужасно потиштен. "Шта?" рекла је. "Не чујем те. Прво урлаш на мене, а онда..." "Рекао сам не, неће бити чаробних места куда може да се оде кад завршим колеџ и све. Активирај мало уши. Све ће бити тотално друкчије. Мораћемо да се спуштамо лифтовима, са коферима и осталим глупостима. Мораћемо да телефонирамо свима живима и да се испоздрављамо с њима и шаљемо им разгледнице из хотела и све. А ја ћу радити у некој канцеларији, правицу гомилу пара и возићу се на посао таксијем и аутобусима с Ме-дисон авеније и чита'у новине и редовно ћу играти бриџ и одлазићу у биоскоп и гледаћу масу глупих документараца и најава за будуће филмове и журнале. Журнале. Исусе свемогући. Увек нека глупа коњска трка, и нека дама која разбија флашу о брод, и неки шимпанза у 120
панталонама који вози проклети бицикл. Уопште неће бити исто. Ти уопште не схваташ на шта мислим." "Можда и не схватам! Можда ни ти не схваташ", рекла је Сали. Обоје смо до тада већ замрзели једно друго. Видело се да нема никаквог смисла покушавати да водиш неки интелигентан разговор. Било ми је стравично криво што сам уопште започео све то. "Хајде, идемо одавде", рекох. "Досадна си као стеница, ако баш хоћеш да знаш." Љсди моји, како је погодило кад сам то рекао. Знам да то није требало да кажем, и веровамо јој не бих ни рекао да ме није толико депримирала. Обично никад не говорим тако грубе ствари девојкама. Љсди моји, како је то погодило. Извињавао сам се као суманут, али није прихватала моја извињења. Чак је и плакала. Што ме мало уплашило, јер сам се прибојавао да ће да оде кући и каже своме оцу како сам јој рекао да је досадна као стеница. Њен отац је био један од оних великих ћутљивих скотова, а ионако није био претерано луд за мном. Једном јој је рекао да превише галамим. "Најозбиљније. Жао ми је", говорио сам јој. "Жао ти је. Теби је жао. То је јако смешно", рекла је. И даље је као плакала, и наједном ми је заирта било некако жао што сам то рекао. "Хајде, отпратићу те кући. Озбиљно." "Могу и сама да одем кући, хвала ти. Ако мислиш да бих теби дозволила да ме пратиш кући, онда си стварно луд. Ниједан младић ми никад у животу није рекао тако нешто." Читава је ствар, на неки начин, била помало комична, кад се боље размисли, па сам наједном урадио нешто што није требало. Насмејао сам се. А ја се смејем баш онако гласно, неким глупавим смехом. Мислим, кад бих неким случајем седео иза себе у биоскопу или негде, веровамо бих се нагнуо напред и рекао себи да умукнем већ једном. То ју је излудело више него ишта. Мувао сам се још неко време око ње, извињавајући се и покушавајући да је наведем да ми опрости, али није хтела. 121
- Page 69 and 70: колико пролазим, те
- Page 71 and 72: терано лудирали је
- Page 73 and 74: већ." "Поред хега?" "Л
- Page 75 and 76: Иако је већ било та
- Page 77 and 78: добро изгледала. Ал
- Page 79 and 80: Вратио сам се пешке
- Page 81 and 82: Што сам више размиш
- Page 83 and 84: вечито хоће да зна
- Page 85 and 86: говорила хвала кад
- Page 87 and 88: окачена у плакару и
- Page 89 and 90: потиштен. Шта сам о
- Page 91 and 92: јер је већ био дан.
- Page 93 and 94: "Већ сам га узела", р
- Page 95 and 96: тако сам само остао
- Page 97 and 98: што стално улаже но
- Page 99 and 100: у кофер кад је пако
- Page 101 and 102: "У коју школу идете?
- Page 103 and 104: корпу. Тешко је то б
- Page 105 and 106: долара за њу, јер је
- Page 107 and 108: Видео сам, ипак, јед
- Page 109 and 110: учитељица заустављ
- Page 111 and 112: 17 Било је још сувиш
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119: се правиш како ти ј
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
- Page 139 and 140: ипак, веома љубазна
- Page 141 and 142: у проклето гробље,
- Page 143 and 144: Затворио је врата л
- Page 145 and 146: жакетић њеног драп
- Page 147 and 148: "Како представа?" уп
- Page 149 and 150: "Не занима ме. Анапо
- Page 151 and 152: "Како је стара Хејз
- Page 153 and 154: деведесет година, и
- Page 155 and 156: сило, само су искљу
- Page 157 and 158: "Знаш ли шта бих вол
- Page 159 and 160: "У ципелама си", рек
- Page 161 and 162: "Чула си ме." "Само с
- Page 163 and 164: "Еј, не треба ми тол
- Page 165 and 166: пије. "Холдене! Где
- Page 167 and 168: говорио је о некој
- Page 169 and 170: тебе?" "Не, нисам." "С
панталонама који вози проклети бицикл. Уопште неће бити<br />
исто. Ти уопште не схваташ на шта мислим."<br />
"Можда и не схватам! Можда ни ти не схваташ", рекла<br />
је Сали. Обоје смо до тада већ замрзели једно друго. Видело<br />
се да нема никаквог смисла покушавати да водиш неки<br />
интелигентан разговор. Било ми је стравично криво што сам<br />
уопште започео све то.<br />
"Хајде, идемо одавде", рекох. "Досадна си као<br />
стеница, ако баш хоћеш да знаш."<br />
Љсди моји, како је погодило кад сам то рекао. Знам да<br />
то није требало да кажем, и веровамо јој не бих ни рекао да<br />
ме није толико депримирала. Обично никад не говорим тако<br />
грубе ствари девојкама. Љсди моји, како је то погодило.<br />
Извињавао сам се као суманут, али није прихватала моја<br />
извињења. Чак је и плакала. Што ме мало уплашило, јер сам<br />
се прибојавао да ће да оде кући и каже своме оцу како сам јој<br />
рекао да је досадна као стеница. Њен отац је био један од<br />
оних великих ћутљивих скотова, а ионако није био претерано<br />
луд за мном. Једном јој је рекао да превише галамим.<br />
"Најозбиљније. Жао ми је", говорио сам јој.<br />
"Жао ти је. Теби је жао. То је јако смешно", рекла је. И<br />
даље је као плакала, и наједном ми је заирта било некако жао<br />
што сам то рекао.<br />
"Хајде, отпратићу те кући. Озбиљно."<br />
"Могу и сама да одем кући, хвала ти. Ако мислиш да<br />
бих теби дозволила да ме пратиш кући, онда си стварно луд.<br />
Ниједан младић ми никад у животу није рекао тако нешто."<br />
Читава је ствар, на неки начин, била помало комична,<br />
кад се боље размисли, па сам наједном урадио нешто што није<br />
требало. Насмејао сам се. А ја се смејем баш онако гласно,<br />
неким глупавим смехом. Мислим, кад бих неким случајем<br />
седео иза себе у биоскопу или негде, веровамо бих се нагнуо<br />
напред и рекао себи да умукнем већ једном. То ју је излудело<br />
више него ишта.<br />
Мувао сам се још неко време око ње, извињавајући се<br />
и покушавајући да је наведем да ми опрости, али није хтела.<br />
121
Change language