dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

"Не можеш тек тако да спадиц такву ствар", рекла је
Сали, као да се ужасно изнервирала.
"Зашто? Зашто, дођавола, не можеш?"
"Немој да урлаш на мене, молим те", рекла је. Што је
била глупост, јер уопште нисам урлао.
"Зашто не можеш? Зашто?"
"Зато што не можеш, и готово. Пре свега, обоје смо
буквално још деца. И да ли ти је икад пало на памет шта би
радио ако не би нашао посао кад ти нестане новца? Умрли
бисмо од глади. Читава ствар је таква фантазија да није чак
ни..."
"Није фантазија. Наћи ћу посао. Не брини за то. Немој
да бринеш за то. У чему је ствар? Зар не желиш да идеш са
мном? Рефи ако не желиш."
"Није то. Уопцте није то", рекла је Сали. Почињао сам
већ да је мрзим, шта ли. "Имаћемо колико год хоћеш времена
за такве ствари - за све те ствари. Мислим, кад завршиш колеџ,
и ако се венчамо и све. Биће безброј чаробних места куда
може да се оде. Ти си само..."
"Не, неће бити. Уопште неће бити безброј места куда
може да се оде. Све ће бити потпуно друкчије", рекох. Поново
сам постајао ужасно потиштен.
"Шта?" рекла је. "Не чујем те. Прво урлаш на мене, а
онда..."
"Рекао сам не, неће бити чаробних места куда може да
се оде кад завршим колеџ и све. Активирај мало уши. Све ће
бити тотално друкчије. Мораћемо да се спуштамо лифтовима,
са коферима и осталим глупостима. Мораћемо да
телефонирамо свима живима и да се испоздрављамо с њима и
шаљемо им разгледнице из хотела и све. А ја ћу радити у некој
канцеларији, правицу гомилу пара и возићу се на посао
таксијем и аутобусима с Ме-дисон авеније и чита'у новине и
редовно ћу играти бриџ и одлазићу у биоскоп и гледаћу масу
глупих документараца и најава за будуће филмове и журнале.
Журнале. Исусе свемогући. Увек нека глупа коњска трка, и
нека дама која разбија флашу о брод, и неки шимпанза у
120