dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Срећан сам ја, у суштини. Могу да фолирам старог
Спенсера и да истовремено мислим на те патке. Смешно је то.
Човек не мора баш да напреже мозак кад разговара са
професором. Изненада, прекинуо ме усред тираде. Вечито је
прекидао човека.
"Како се орећац поводом свега тога, младићу? Баш ме
занима да чујем. Баш ме занима."
"Мислите на избацивање из Пенсија и остало?" рекох.
Пожелео сам да покрије те кошчате старе груди. Није баш био
неки чаробан призор.
"Ако се не варам, чини ми се да си имао неких потешкоћа
и у другим школама. У Хутону и Елктон Хилсу." То је
рекао не само саркастично, већ и некако злобно.
"Нисам имао посебних тешкоћа у Елктон Хилсу",
рекох. "Нисам баш избачен. Само сам одустао, тако нешто."
"Зашто, ако смем да питам?"
"Зашто? Па... овај, дуга је то прича, господине.
Мислим, доста је компликовано." Уопште нисам био
расположен да баш њему објашњавам читаву ствар. Ионако
не би разумео. То уопште није био његов терен. Један од
главних разлога што сам напустио Елктон Хилс је што сам
тамо био окружен све самим лицемерима. Само што нису
упадали кроз прозор. На пример, ту је био тај директор, г. Хас,
најдволичнији скот кога сам икад видео у животу. Десет пута
гори од старог Тармера. Недељом, на пример, стари Хас би
заредао наоколо, рукујући се са родитељима који су стизали у
посету. Сав се топио од љубазности. Осим кад би неки ученик
имао неке мале, старе родитеље комичног изгледа. Требало је
видети како се понашао према родитељима ученика с којим
сам делио собу. Ако је, рецимо, нечија мајка била онако
дебела или припростог изгледа или нешто, а нечији отац један
од оних што носе одела са огромним раменима и оне куловске
црно-беле ципеле, стари Хас би се само руковао с њима,
упутивши им свој љигави осмех, да би одмах одвојио разговор
од једно пола рата с родитељима неког другог. Не подносим
12