dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

предузмеш нешто? Мислим, волиш ли ти школу и све те
ствари?"
"Ужасно је дорадна."
"Мислим, да ли је мрзиш? Знам да је ужасно досадна,
али да ли је мпзиц, то сам мислио."
"Па сад, није баш да је мпзим. Ти вечито мораш да
нешто..."
"Е па ја је мрзим. Људи моји, како је мрзим", рекох.
"Али није само то. Него све. Мрзим живот у Њујорку и све.
Таксије и аутобусе са Медисон авеније, с возачима који се
вечито деру да је излаз на задња врата, и упознавања с неким
фолирантима који за Лантове кажу да су анђели, и вожње
горе-доле лифтовима када само желиш да си напољу, и типове
који ти стално узимају меру за панталоне код 'Брукса', и људе
који вечито..."
"Не вичи, молим те", рекла је Сали.
Што је заиста било смешно, јер уопште нисам викао.
"Узми само кола", рекох. Рекао сам то веома тихим
гласом. "Узми већину људи, луди су за колима. Пате се ако их
мало огребу негде и вечито причају о томе колико миља
прелазе с галоном бензина, и чим набаве нова кола, већ мисле
како да их замене за нека још новија. Ја не волим чак ни
ртапа кола. Мислим, уопште ме не интересују. Радије бих
имао неког коња. Коњ је бар усман. Коња бар можеш..."
"Не знам о чему ти уопште говориш", рекла је Сали.
"Само скачеш с једне..."
"Знаш шта?" рекох. "Ти си вероватно једини разлог што
сам сада у Њујорку. Да ти ниси овде, вероватно бих био негде
бестрага далеко. Негде у шумама или не знам где. Ти си
буквално једини разлог што сам овде."
"Сладак си", рекла је. Али видело се како би волела да
променим проклету тему.
"Требало би да одеш у неку мушку школу. Пробај
једном", рекох. "Препуне су лицемера и само учиш не би ли
научио да будеш довољно бистар како би једног лепог дана
био у стању да купиш проклети 'кадилак', и стално мораш да
118