dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

карираним прслуцима, и критикују представе, књиге и жене
тим уморним, снобовским гласовима. У стању су да ме дотуку,
такви ликови.
До уласка у такси већ сам као замрзео стару Сали,
после десет сати слушања тог исфолираног ендоверског скота.
Био сам спреман да је одведем кући и све - најозбиљније - али
рекла је: "Имам чаробну идеју!" Она је вечито имала неке
чаробне идеје.
"Слушај", рекла је. "Када треба да идеш кући на вечеру?
Мислим, да ли страшно журиш или нешто? Мораш ли да
будеш код куће у неко одређено време?"
"Ја? Не. Ни у какво одређено време", рекао сам. Људи
моји, никад већа истина није изговорена. "Зашто?"
"Хајдемо на клизање у Радио Сити!" Такве су увек биле
њене чаробне идеје. "На клизање у Радио Сити? Мислиш
одмах?"
"Само на сат времена. Зар не желиш? Ако не желиц..."
"Нисам рекао да не желим", рекох. "Зашто да не. Ако
се теби иде."
"Стварно тако мислиш? Немој да говопиц ако тако и не
мислиш. Мислим, мени је рарвим свеједно, како год ти хоћеш."
Свеједно, кад би се зезали.
"Тамо могу да се изнајме оне слатке мале сукњице за
клизање", рекла је. "Жинет Кале је то урадила прошле
недеље."
Зато је толико навалила да иде. Хтела је да види себе у
једној од тих сукњица које једва покривају дупенце и остало.
И тако смо отишли, па су нам тамо дали клизаљке, а
онда је Сали добила ту малу плаву врцогузу хаљиницу.
Стварно је невиђено изгледала у њој, морам да признам. И
немојте мислити да то није знала. Стално је ишла испред мене,
тако да могу да видим какво згодно дупенце има. И јесте било
згодно, признајем.
Смешно је било, међутим, што смо били најгори клизачи
на читавом проклетом клизалишту. Мислим, стварно
најгопи. А било је и махера, нема шта. Глежњеви старе Сали
116