dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

мислила да зна. Понављала је то, све док ме није тотално
угушила па сам јој рекао: "Што не одеш и пољубиш га онако
од срца, ако ти је познат? Одушевиће се." Наљутила се кад
сам то рекао. На крају, мамлаз је ипак уочио, па је пришао и
поздравио је. Требало је видети како се њих двоје
поздрављају. Човек би помислио да се двадесет година нису
видели. Помислио би да су се купали у истој кади или нешто
кад су били деца. Старе другарчине. Мука да ти припадне.
Најсмешније у свему томе било је што су се вероватно срели
само једном, на неком фолирантском журу. На крају, кад су
престали да афектирају, Сали нас је упознала. Звао се Џорџ
нешто - чак се и не сећам - и студирао је у Ендоверу. Јака,
невиђено јака ствар. Требало је видети тог типа кад га је Сали
питала како му се допао комад. Био је од оних фолираната
којима је изгледа потребан ппортоп када одговарају на нечије
питање. Закорачио је уназад и згазио право на ногу неке даме
иза себе. Вероватно јој је сваки прст поломио. Рекао је да
комад рам по себи није ремек-дело, али да су Лантови,
наравно, апсолутни анђели. Анђели. Исусе. Анђели. То ме
дотукло. Онда су Сали и он почели да причају о маси људи
које су обоје познавали. То је био најисфолиранији разговор
који сте икад чули. Обоје су се утркивали да се сете што више
разних места, а онда би се сетили неког ко тамо живи и
помињали његово име. Мало је фалило да повратим пре него
што смо се вратили у салу. Најозбиљније. А онда, кад се
завршио и други чин, нартавили су свој убиствено досадни
разговор. И даље су се присећали нових места и нових имена
људи који су тамо живели. Што је најгоре, тај клипан је
говорио крајње исфолираним гласом, баш као ликови из
таквих колеџа, неким врло уморним, снобовским гласом.
Звучао је баш као нека девојка. Ни најмање није оклевао да се
набацује мојој риби, стрвина. На тренутак сам помислио да ће
чак и да уђе у наш такси кад се представа завршила, јер је
ишао читава два блока с нама, али требало је да оде с
гомилом неких фолираната на коктел или негде. Лепо сам
могао да их видим како седе у неком бару, у тим проклетим
115