dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu
попије са мном врућу чоколаду или нешто, али рекла је не, хвала. Рекла је како мора да се нађе са другарицом. Девојчице увек морају да се нађу с неком другарицом. То ме обара. Иако је била недеља, па Феба није била тамо са својим разредом, и мада је било тако влажно и одвратно напољу, прошао сам пешице кроз читав парк, све до Природњачког музеја. Знао сам да је то музеј на који је мислила она мала с кључем од ролшуа. Знао сам цео тај музеј као сопствени џеп. Феба је ишла у исту школу у коју сам ја ишао као дете, и стално смо висили тамо. Имали смо ту учитељицу, гђицу Ејглтингер, која нас је водила готово сваке божје суботе. Понекад смо гледали животиње, а понекад оне ствари које су правили Индијанци, у стара времена. Лонце и корпе од прућа и друге ствари у том стилу. Увек ме обузме нека срећа кад се тога сетим. Чак и сад. Сећам се да смо, кад одгледамо све те индијанске ствари, обично ишли да гледамо неки филм у оној великој сали. Колумба. Увек су приказивали како Колумбо открива Америку, грдно се мучећи да наговори старог Фердинанда и Изабелу да му позајме новац с којим би купио бродове, и како онда морнари дижу против њега побуну и све. Никоме није било претерано стало до старог Колумба, али увек си имао доста бомбона и жвака и свачега, а у тој сали је тако лепо мирисало. Увек је мирисало као да напољу пада киша, чак и кад није падала, и био си у једином лепом, сувом и топлом месту на читавом свету. Волео сам тај проклети музеј. Сећам се да је морало да се прође кроз Индијанску одају како би се стигло до те сале. Била је то дуга, веома дуга просторија и требало је само да се шапуће кад се пролази кроз њу. Учитељица је ишла прва, а за њом је ишао разред. Ишло се по двоје, и свакоје имао свог пара. Мој пар је најчешће била једна девојчица која се звала Гертруда Левин. Увек је хтела да се држимо за руке, а рука јој је вечито била лепљива или знојава или нешто. Под је био од мермера и, ако би имао неке кликере у руци и испустио их, одскакали би као луди по читавом поду и направили стравичну буку, па би 108
учитељица заустављала разред и враћала се да види шта се, ког ђавола, дешава. Али никад се није љутила, та гђица Ејглтингер. Онда се пролазило поред оног дугачког, дугачког индијанског ратничког кануа, дугачког као три проклета 'кадилака', с једно двадесет Индијанаца у њему. Неки од њих су веслали, а неки само стајали, суровог изгледа, и свима су лица била ишарана ратничким бојама. У задњем делу кануа био је неки сабластан тип, с маском на лицу. То је био врач. Увек ме хватала језа од њега, али свеједно сам га волео. Ако бисте у пролазу додирнули неко весло или нешто, неки од чувара би вам рекао: "Немојте ништа да дирате, децо", али увек би то рекао љубазним гласом, не као проклети пандур или неко. Затим се пролазило поред оне велике стаклене витрине у којој Индијанци трљају дрво о дрво да направе ватру, док једна Индијанка везе неки покривач. Индијанка која везе тај покривач била је као погнута над њим и могле су да јој се виде груди. Сви смо је увек кришом загледали, чак и девојчице, јер су биле још само деца и нису имале ништа веће груди од нас дечака. А онда, пред самим улазом у велику салу, пролазило се поред оног Ескима. Седео је над рупом у том залеђеном језеру и пецао кроз њу. Поред саме рупе лежале су неке две рибе које је већ уловио. Људи моји, тај музеј је био пун стаклених витрина. Било их је чак и више, горе на спрату, с јеленима који унутра пију воду из барица и птицама које лете на југ да презиме. Оне најближе птице биле су пуњене и окачене на жицама, а оне позади само насликане на зиду, али све су изгледале као да стварно лете на југ и, ако бисте сагли главу и погледали их наопачке, изгледале су као да још више журе да одлете на југ. Најбоље у том музеју било је, ипак, што је све увек остајало на истом месту. Ништа се није кретало. Могао си да одеш сто хиљада пута тамо, а онај Еским би и даље тек упецао оне две рибе, птице би и даље летеле ка југу, јелени би и даље пили воду из оних барица, лепих рогова и лепих танких ногу, а она Индијанка голих груди и даље би везла исти покривач. Ништа се не би променило. Једино што би се променило били сте ви. Није да бисте били много старији 109
- Page 57 and 58: "Молим", рекао је же
- Page 59 and 60: "Хоћете ли? Надам се
- Page 61 and 62: увек подсетила. Гур
- Page 63 and 64: напад. Мора да сам б
- Page 65 and 66: "Свеједно ми је", ре
- Page 67 and 68: девојчице' и мислил
- Page 69 and 70: колико пролазим, те
- Page 71 and 72: терано лудирали је
- Page 73 and 74: већ." "Поред хега?" "Л
- Page 75 and 76: Иако је већ било та
- Page 77 and 78: добро изгледала. Ал
- Page 79 and 80: Вратио сам се пешке
- Page 81 and 82: Што сам више размиш
- Page 83 and 84: вечито хоће да зна
- Page 85 and 86: говорила хвала кад
- Page 87 and 88: окачена у плакару и
- Page 89 and 90: потиштен. Шта сам о
- Page 91 and 92: јер је већ био дан.
- Page 93 and 94: "Већ сам га узела", р
- Page 95 and 96: тако сам само остао
- Page 97 and 98: што стално улаже но
- Page 99 and 100: у кофер кад је пако
- Page 101 and 102: "У коју школу идете?
- Page 103 and 104: корпу. Тешко је то б
- Page 105 and 106: долара за њу, јер је
- Page 107: Видео сам, ипак, јед
- Page 111 and 112: 17 Било је још сувиш
- Page 113 and 114: кога је брига што к
- Page 115 and 116: мислила да зна. Пон
- Page 117 and 118: толико су се повија
- Page 119 and 120: се правиш како ти ј
- Page 121 and 122: панталонама који в
- Page 123 and 124: комплекса ниже вре
- Page 125 and 126: би Исус вероватно п
- Page 127 and 128: Кад се филм завршио
- Page 129 and 130: остало, замрзели би
- Page 131 and 132: "Шта студираш?" упит
- Page 133 and 134: "Ма не баш посебно у
- Page 135 and 136: Гледао је у свој ру
- Page 137 and 138: "Да - престани да ур
- Page 139 and 140: ипак, веома љубазна
- Page 141 and 142: у проклето гробље,
- Page 143 and 144: Затворио је врата л
- Page 145 and 146: жакетић њеног драп
- Page 147 and 148: "Како представа?" уп
- Page 149 and 150: "Не занима ме. Анапо
- Page 151 and 152: "Како је стара Хејз
- Page 153 and 154: деведесет година, и
- Page 155 and 156: сило, само су искљу
- Page 157 and 158: "Знаш ли шта бих вол
попије са мном врућу чоколаду или нешто, али рекла је не,<br />
хвала. Рекла је како мора да се нађе са другарицом.<br />
Девојчице увек морају да се нађу с неком другарицом. То ме<br />
обара.<br />
Иако је била недеља, па Феба није била тамо са својим<br />
разредом, и мада је било тако влажно и одвратно напољу,<br />
прошао сам пешице кроз читав парк, све до Природњачког<br />
музеја. Знао сам да је то музеј на који је мислила она мала с<br />
кључем од ролшуа. Знао сам цео тај музеј као сопствени џеп.<br />
Феба је ишла у исту школу у коју сам ја ишао као дете, и<br />
стално смо висили тамо. Имали смо ту учитељицу, гђицу<br />
Ејглтингер, која нас је водила готово сваке божје суботе.<br />
Понекад смо гледали животиње, а понекад оне ствари које су<br />
правили Индијанци, у стара времена. Лонце и корпе од прућа<br />
и друге ствари у том стилу. Увек ме обузме нека срећа кад се<br />
тога сетим. Чак и сад. Сећам се да смо, кад одгледамо све те<br />
индијанске ствари, обично ишли да гледамо неки филм у оној<br />
великој сали. Колумба. Увек су приказивали како Колумбо<br />
открива Америку, грдно се мучећи да наговори старог<br />
Фердинанда и Изабелу да му позајме новац с којим би купио<br />
бродове, и како онда морнари дижу против њега побуну и све.<br />
Никоме није било претерано стало до старог Колумба, али<br />
увек си имао доста бомбона и жвака и свачега, а у тој сали је<br />
тако лепо мирисало. Увек је мирисало као да напољу пада<br />
киша, чак и кад није падала, и био си у једином лепом, сувом<br />
и топлом месту на читавом свету. Волео сам тај проклети<br />
музеј. Сећам се да је морало да се прође кроз Индијанску<br />
одају како би се стигло до те сале. Била је то дуга, веома дуга<br />
просторија и требало је само да се шапуће кад се пролази<br />
кроз њу. Учитељица је ишла прва, а за њом је ишао разред.<br />
Ишло се по двоје, и свакоје имао свог пара. Мој пар је<br />
најчешће била једна девојчица која се звала Гертруда Левин.<br />
Увек је хтела да се држимо за руке, а рука јој је вечито била<br />
лепљива или знојава или нешто. Под је био од мермера и, ако<br />
би имао неке кликере у руци и испустио их, одскакали би као<br />
луди по читавом поду и направили стравичну буку, па би<br />
108