dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

13.01.2013 Views

попије са мном врућу чоколаду или нешто, али рекла је не, хвала. Рекла је како мора да се нађе са другарицом. Девојчице увек морају да се нађу с неком другарицом. То ме обара. Иако је била недеља, па Феба није била тамо са својим разредом, и мада је било тако влажно и одвратно напољу, прошао сам пешице кроз читав парк, све до Природњачког музеја. Знао сам да је то музеј на који је мислила она мала с кључем од ролшуа. Знао сам цео тај музеј као сопствени џеп. Феба је ишла у исту школу у коју сам ја ишао као дете, и стално смо висили тамо. Имали смо ту учитељицу, гђицу Ејглтингер, која нас је водила готово сваке божје суботе. Понекад смо гледали животиње, а понекад оне ствари које су правили Индијанци, у стара времена. Лонце и корпе од прућа и друге ствари у том стилу. Увек ме обузме нека срећа кад се тога сетим. Чак и сад. Сећам се да смо, кад одгледамо све те индијанске ствари, обично ишли да гледамо неки филм у оној великој сали. Колумба. Увек су приказивали како Колумбо открива Америку, грдно се мучећи да наговори старог Фердинанда и Изабелу да му позајме новац с којим би купио бродове, и како онда морнари дижу против њега побуну и све. Никоме није било претерано стало до старог Колумба, али увек си имао доста бомбона и жвака и свачега, а у тој сали је тако лепо мирисало. Увек је мирисало као да напољу пада киша, чак и кад није падала, и био си у једином лепом, сувом и топлом месту на читавом свету. Волео сам тај проклети музеј. Сећам се да је морало да се прође кроз Индијанску одају како би се стигло до те сале. Била је то дуга, веома дуга просторија и требало је само да се шапуће кад се пролази кроз њу. Учитељица је ишла прва, а за њом је ишао разред. Ишло се по двоје, и свакоје имао свог пара. Мој пар је најчешће била једна девојчица која се звала Гертруда Левин. Увек је хтела да се држимо за руке, а рука јој је вечито била лепљива или знојава или нешто. Под је био од мермера и, ако би имао неке кликере у руци и испустио их, одскакали би као луди по читавом поду и направили стравичну буку, па би 108

учитељица заустављала разред и враћала се да види шта се, ког ђавола, дешава. Али никад се није љутила, та гђица Ејглтингер. Онда се пролазило поред оног дугачког, дугачког индијанског ратничког кануа, дугачког као три проклета 'кадилака', с једно двадесет Индијанаца у њему. Неки од њих су веслали, а неки само стајали, суровог изгледа, и свима су лица била ишарана ратничким бојама. У задњем делу кануа био је неки сабластан тип, с маском на лицу. То је био врач. Увек ме хватала језа од њега, али свеједно сам га волео. Ако бисте у пролазу додирнули неко весло или нешто, неки од чувара би вам рекао: "Немојте ништа да дирате, децо", али увек би то рекао љубазним гласом, не као проклети пандур или неко. Затим се пролазило поред оне велике стаклене витрине у којој Индијанци трљају дрво о дрво да направе ватру, док једна Индијанка везе неки покривач. Индијанка која везе тај покривач била је као погнута над њим и могле су да јој се виде груди. Сви смо је увек кришом загледали, чак и девојчице, јер су биле још само деца и нису имале ништа веће груди од нас дечака. А онда, пред самим улазом у велику салу, пролазило се поред оног Ескима. Седео је над рупом у том залеђеном језеру и пецао кроз њу. Поред саме рупе лежале су неке две рибе које је већ уловио. Људи моји, тај музеј је био пун стаклених витрина. Било их је чак и више, горе на спрату, с јеленима који унутра пију воду из барица и птицама које лете на југ да презиме. Оне најближе птице биле су пуњене и окачене на жицама, а оне позади само насликане на зиду, али све су изгледале као да стварно лете на југ и, ако бисте сагли главу и погледали их наопачке, изгледале су као да још више журе да одлете на југ. Најбоље у том музеју било је, ипак, што је све увек остајало на истом месту. Ништа се није кретало. Могао си да одеш сто хиљада пута тамо, а онај Еским би и даље тек упецао оне две рибе, птице би и даље летеле ка југу, јелени би и даље пили воду из оних барица, лепих рогова и лепих танких ногу, а она Индијанка голих груди и даље би везла исти покривач. Ништа се не би променило. Једино што би се променило били сте ви. Није да бисте били много старији 109

попије са мном врућу чоколаду или нешто, али рекла је не,<br />

хвала. Рекла је како мора да се нађе са другарицом.<br />

Девојчице увек морају да се нађу с неком другарицом. То ме<br />

обара.<br />

Иако је била недеља, па Феба није била тамо са својим<br />

разредом, и мада је било тако влажно и одвратно напољу,<br />

прошао сам пешице кроз читав парк, све до Природњачког<br />

музеја. Знао сам да је то музеј на који је мислила она мала с<br />

кључем од ролшуа. Знао сам цео тај музеј као сопствени џеп.<br />

Феба је ишла у исту школу у коју сам ја ишао као дете, и<br />

стално смо висили тамо. Имали смо ту учитељицу, гђицу<br />

Ејглтингер, која нас је водила готово сваке божје суботе.<br />

Понекад смо гледали животиње, а понекад оне ствари које су<br />

правили Индијанци, у стара времена. Лонце и корпе од прућа<br />

и друге ствари у том стилу. Увек ме обузме нека срећа кад се<br />

тога сетим. Чак и сад. Сећам се да смо, кад одгледамо све те<br />

индијанске ствари, обично ишли да гледамо неки филм у оној<br />

великој сали. Колумба. Увек су приказивали како Колумбо<br />

открива Америку, грдно се мучећи да наговори старог<br />

Фердинанда и Изабелу да му позајме новац с којим би купио<br />

бродове, и како онда морнари дижу против њега побуну и све.<br />

Никоме није било претерано стало до старог Колумба, али<br />

увек си имао доста бомбона и жвака и свачега, а у тој сали је<br />

тако лепо мирисало. Увек је мирисало као да напољу пада<br />

киша, чак и кад није падала, и био си у једином лепом, сувом<br />

и топлом месту на читавом свету. Волео сам тај проклети<br />

музеј. Сећам се да је морало да се прође кроз Индијанску<br />

одају како би се стигло до те сале. Била је то дуга, веома дуга<br />

просторија и требало је само да се шапуће кад се пролази<br />

кроз њу. Учитељица је ишла прва, а за њом је ишао разред.<br />

Ишло се по двоје, и свакоје имао свог пара. Мој пар је<br />

најчешће била једна девојчица која се звала Гертруда Левин.<br />

Увек је хтела да се држимо за руке, а рука јој је вечито била<br />

лепљива или знојава или нешто. Под је био од мермера и, ако<br />

би имао неке кликере у руци и испустио их, одскакали би као<br />

луди по читавом поду и направили стравичну буку, па би<br />

108

Hooray! Your file is uploaded and ready to be published.

Saved successfully!

Ooh no, something went wrong!