dzerom-dejvid-selindzer-lovac-u-zitu

Видео сам, ипак, једну девојчицу њених година како седи
сасвим сама на клупи и притеже ролшуе. Помислио сам да
можда познаје Фебу и да би могла да ми каже где је или
нешто, па сам пришао, сео поред ње и питао је: "Да не
познајеш случајно Фебу Колфилд?"
"Кога?" рекла је. На себи је имала фармерке и једно
двадесет џемпера. Видело се да их њена мајка плете или
нешто, јер су били стравично грубо урађени.
"Феба Колфилд. Станује на Седамдесет првој улици.
Иде у четврти разред, тамо у..."
"Ти знаш Фебу?"
"Аха, ја сам јој брат. Знаш ли можда где је?"
"Она је у разреду госпођице Келон, је П да?" рекла је
мала.
"Не знам. Да, мислим да јесте."
"Онда је вероватно у музеју. Ми смо ишли прошле
суботе", рекла је.
"У који то музеј?"
Слегла је раменима. "Не знам", рекла је. "Музеј".
"Знам, али који - онај са сликама или онај где су
Индијанци?"
"Онај где су Индијанци."
"Много ти хвала", рекох.
Устао сам и пошао, али онда сам се изненада сетио да
је недеља. "Данас је недеља", рекао сам малој.
Погледала је навише у мене. "Ох. Онда није тамо."
Муку је мучила да притегне ролшуе. Није имала
рукавице и руке су јој биле скроз црвене и хладне. Помогао
сам јој мало. Људи моји, годинама нисам држао кључ од
ролшуа у руци. Није ми, ипак, било ништа необично. Можете
да ми дате кључ од ролшуа и за педесет година, у мрклом
мраку, и опет ћу знати шта је. Захвалила ми је и све кад сам јој
притегао ролшуе. Била је веома добра, учтива девојчица.
Исусе, волим кад је неко дете тако добро и учтиво кад му
притегнеш ролшуе или нешто. Деца су углавном таква.
Најозбиљније. Питао сам је није ли можда расположена да
107