humanistika - Sarajevske Sveske

okrenuti “dijalogu” sa značajnim “evropskim partnerima” i tzv. velikim literaturama,
koje već stolećima kreiraju i diktiraju književni ukus?
Razmišljajući, pre skoro dve decenije, o aktuelnim problemima izučavanja
srpske književnosti, “nasuprot još uvek dominirajućim shvatanjima o zatvorenosti
ovakvih poduhvata u svoje nacionalne strukture”, i zalažući se pri tom za načelo
kontekstualne otvorenosti, zahvaljujući kojem bi mogla “da se samosvojnost naše
književnosti potvrdi upravo iz bogatstva njenih dodira sa drugim literaturama”,
u svetu priznati srpski komparatista Zoran Konstantinović i sam, interesantno,
predlaže proučavanje u prvom redu zasnovano na “neprekidnom stvaralačkom susretu
sa onim što nam je dolazilo sa strane”, da bi se razumelo “kako su se iz ovakvih
susreta ujedno menjala i naša shvatanja i kako se preobražavala naša kritička misao,
što je između ostalog dovodilo... i do preoblikovanja našeg književnog izraza”. 6
Zasnovano kao jasno usmeren “pokušaj da dođemo do što potpunije sinteze srpske
književnosti u kontekstu i sistemu evropske i svetske književnosti”, 7 ovo opredeljenje
zapravo se – striktno gledano – ukazuje kao suštinski saglasno s Lasićevim
zalaganjem za primenu univerzalno-literarnih, pre svega evropskih kulturnih merila
razvoja i hoda hrvatske književnosti. 8 Iako, naime, Konstantinović otvoreno i
bez ustezanja govori o “stvaralačkom susretu sa onim što nam je dolazilo sa strane”,
a Lasić tek eufemistički o “strašnom i intenzivnom radu” koji podrazumeva
makar “solidno poznavanje najvećih evropskih pisaca i mislilaca svih vremena”, i
u jednom i u drugom slučaju na delu je u stvari dobro poznati, u osnovi tradicijski
koncept, koji je Rene Velek, pišući pre više od pola stoleća o krizi uporedne književnosti,
“na osnovu pojmova pozitivističkog činjeništva devetnaestog veka” paradigmatski
sažeto označio “kao proučavanje izvora i uticaja”, oslonjeno na “neizmerno
mnoštvo naporednosti, sličnosti, a ponekad i istovetnosti... [koje] otkrivaju
činjenicu da je jedan pisac poznavao i čitao drugoga”. 9
Iz današnje perspektive, međutim, gotovo ravnom ovom metodološkom prigovoru
pozitivizmu ukazuje se i moguća opaska na račun svrsishodnosti ”jednosmernog”
proučavanja izvora i uticaja na relaciji od tzv. velikih prema malim književnostima/kulturama
kao posledici onog centristički zasnovanog poimanja, koje
je, zahvaljujući nastojanjima tzv. postkolonijalne kritike, u novije vreme prepoznato
kao jedan od tipskih izraza “ideološkog diskursa modernizma” u širokom značenju
reči, tako sklonog da “poravnava složenost, pojednostavljuje potpunu heterogenost
6 Компаративно виђење српске књижевности, Нови Сад 1993, стр. 11.
7 Isto, 201.
8 Na istovetnim pretpostavkama počiva, uostalom, i magistralni, decenijski osmišljavan i dograđivan
autorski poduhvat verovatno najuticajnijeg srpskog komparatiste Dragiše Živkovića, u konačnom obliku
publikovan u pet tomova pod zajedničkim naslovom Evropski okviri srpske književnosti, a metodski
ostvaren na osnovu koncepta koji pretpostavlja “sagledavanje pojava i dela srpske književnosti XVIII – XX
veka u kontekstu evropskih književnih tokova i orijentacija”, pri čemu se “srpska književnost ostvaruje
kao originalna nacionalna književnost novijeg doba u kome se, kao takva, spaja sa ostalim evropskim
književnostima (…) dajući time svoj doprinos onome što je još Gete sagledavao kao jedinstvenu, ‘svetsku
književnost’” (Европски оквири српске књижевности I, Београд 1994, стр. 5).
9 Nav. prema: Rene Velek, Kritički pojmovi, preveli Aleksandar I. Spasić i Slobodan Đorđević, Beograd
1966, str. 183.
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 95