humanistika - Sarajevske Sveske
humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske
XXIII. ISTINA 544 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 A cvetna poljana beše u moru, moru glatkom k’o nebo; a pesma nije odjekivala dveju Sirena, još, jer poljana bejaše daleko. A star Junak oseti da mukla neka sila jureć ispod mora mirnog, guraše lađu prema Sirenama; i reče svima tad da dignu vesla: Lađa sad sama ide nam, drugari! Nek šum vesala ne omete pesme Sirenâ. Sad ćemo ih čuti. Pesmu bezbrižni slušajte, s rukom na veslu. A struja sva stišana i blaga Sve više napred nosila je lađu. I božanski Odisej tad na kraju cvetnoga ostrva vide Sirene, polegle u cveću, glava poduprtih rukama, tako da gledahu kako sunce se rumeno naspram njih rađa; gledahu nepomične; a duga sen im brazdala je iza njih ostrvo cveća. Spavate? Svanulo je. Već vam oči sunce traži ispod kapaka mekih. Sirene, ja sam još uvek taj smrtnik što vas slušaše, al’ ne mòga stati. A struja sva stišana i blaga sve više napred nosila je lađu. A stari vide tad da dve Sirene, s trepavkama dignutim iznad zenâ, gledahu napred, očiju uprtih u sunce, il’ njega, njegov brod crni. A nad nepomičnim spokojem mora jasnim i čvrstim glasom on se javi. To sam ja! Ja, što vraćam se da saznam! Jer mnogo videh, kao što vidite me. Da; ali sve što gledah na svetu gledalo me; pitalo me: Ko sam ja? A struja sada brža i blaga sve više napred nosila je lađu. I starac vide velik hum od ljudskih kostiju, i koža strunulih ukrug, pokraj dve Sirene, tu nepomične
polegle na žalu kao dve stene. Vidim. Dobro. Nek i moj grubi kostur uveća taj hum. Al’ vas dve, zborite! al’ recite mi istinu, bar jednu, meni, pre neg umrem, da živeo sam! A struja sada još brža i blaga sve više napred nosila je lađu. A dizahu mu k lađi svoja čela, i ne skidahu oči, dve Sirene. Nemam više vremena. Preklinjem vas! Recite mi bar ko sam? Ko sam bio? A izmeđ dve hridi skrši se lađa. XXIV. KALIPSO A more plavo što voljaše, dalje gurnu još Odiseja, devet dana i noći, i odgurnu ga na otok daleki, u špilju, gde je na ulazu vinova loza s grozdacima teškim. A tamna svud ukrug rasla je šuma od jovâ i čempresa mirisavih: a sokoli, sove i bučne vrane tu gnezdiše se. Ali žive duše, ni boga ni čoveka, tu ne beše. Sad su kroz lišće šumsko sokolovi tukli krilima šumnim, a sove iz rupâ, s drevnih stabala, hukahu, a na granima su žagorile bučne vrane o tom što se zbi na moru. A ta što tkaše pevajuć u špilji, u svetlosti mirisnoga kedra, stade, čuvši neki tresak u šumi, i u srcu reče: Jao meni kad čuh glas vrana crnih i hukanje sovâ! A kroz guste krošnje sokoli lete. Ne videše l’ na površini vode kakvog boga, što kao div gnjurac stiže vrh morskih neplodnih bezdana? Ili pre ide k’o vetar bez traga Vrh tog polja ljubičica i ača? Al’ dalje od mojih ušiju mu reč! Bogovi zamrzeše usamljenu Prikrivačicu*. A znam to, otkada SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 545
- Page 493 and 494: Bela Čorba prevela Judita Šalgo E
- Page 495 and 496: Magdolna Danji preveo Arpad Vicko P
- Page 497 and 498: Kalman Feher JANUARSKI ĆILIBAR Uvr
- Page 499 and 500: Što se iz grudvi prosulo: Da nas d
- Page 501: Jesenje kiše, nadojena prašina, b
- Page 504 and 505: hladovite čaške zamašnih latica
- Page 506 and 507: NALIK ANTIČKIM UBICAMA Rastrzana n
- Page 508 and 509: * pretukoše na smrt korbačem jedn
- Page 510 and 511: * na veliki petak kokice i kriška
- Page 513 and 514: Kolja Mićević Đovani Paskoli, pe
- Page 515: Ne želim da čitaocu dajem bilo ka
- Page 518 and 519: 518 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 I
- Page 520 and 521: 520 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 m
- Page 522 and 523: 522 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 s
- Page 524 and 525: 524 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 n
- Page 526 and 527: 526 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 j
- Page 528 and 529: 528 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 t
- Page 530 and 531: 530 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 u
- Page 532 and 533: XIV. PROSJAK 532 | SARAJEVSKE SVESK
- Page 534 and 535: 534 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 z
- Page 536 and 537: 536 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 n
- Page 538 and 539: 538 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 m
- Page 540 and 541: XX. SLAVA 540 | SARAJEVSKE SVESKE N
- Page 542 and 543: 542 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 t
- Page 546 and 547: 546 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 549 and 550: Alma Lazarevska O crtežu prije svi
- Page 551 and 552: da upitam: šta ovdje piše, čija
- Page 553: SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 553
- Page 556 and 557: 556 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 558 and 559: 558 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 560 and 561: 560 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 562 and 563: 562 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 564 and 565: 564 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 566 and 567: 566 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 568 and 569: stove objavljivao u gotovo svim kul
- Page 570 and 571: Naklada Bošković, Split, 2009.),
- Page 572 and 573: istorije i teorije srpske književn
- Page 574 and 575: kratizaciju Srbije. Doskora je bio
- Page 576 and 577: pije deli samoga sebe, 1986), A vá
- Page 581 and 582: EXECUTIVE SUMMARY This double issue
- Page 584: Ovaj broj Sarajevskih svezaka izdan
polegle na žalu kao dve stene.<br />
Vidim. Dobro. Nek i moj grubi kostur<br />
uveća taj hum. Al’ vas dve, zborite!<br />
al’ recite mi istinu, bar jednu,<br />
meni, pre neg umrem, da živeo sam!<br />
A struja sada još brža i blaga<br />
sve više napred nosila je lađu.<br />
A dizahu mu k lađi svoja čela,<br />
i ne skidahu oči, dve Sirene.<br />
Nemam više vremena. Preklinjem vas!<br />
Recite mi bar ko sam? Ko sam bio?<br />
A izmeđ dve hridi skrši se lađa.<br />
XXIV. KALIPSO<br />
A more plavo što voljaše, dalje<br />
gurnu još Odiseja, devet dana i noći,<br />
i odgurnu ga na otok daleki,<br />
u špilju, gde je na ulazu<br />
vinova loza s grozdacima teškim.<br />
A tamna svud ukrug rasla je šuma<br />
od jovâ i čempresa mirisavih:<br />
a sokoli, sove i bučne vrane<br />
tu gnezdiše se. Ali žive duše,<br />
ni boga ni čoveka, tu ne beše.<br />
Sad su kroz lišće šumsko sokolovi<br />
tukli krilima šumnim, a sove<br />
iz rupâ, s drevnih stabala, hukahu,<br />
a na granima su žagorile bučne<br />
vrane o tom što se zbi na moru.<br />
A ta što tkaše pevajuć u špilji,<br />
u svetlosti mirisnoga kedra,<br />
stade, čuvši neki tresak u šumi,<br />
i u srcu reče: Jao meni kad čuh<br />
glas vrana crnih i hukanje sovâ!<br />
A kroz guste krošnje sokoli lete.<br />
Ne videše l’ na površini vode<br />
kakvog boga, što kao div gnjurac<br />
stiže vrh morskih neplodnih bezdana?<br />
Ili pre ide k’o vetar bez traga<br />
Vrh tog polja ljubičica i ača?<br />
Al’ dalje od mojih ušiju mu reč!<br />
Bogovi zamrzeše usamljenu<br />
Prikrivačicu*. A znam to, otkada<br />
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 545
Change language