humanistika - Sarajevske Sveske

A pastir Odiseju odgovori:
Na bregu? Oko? Ko iskopa? Niko.
ne čuh ništa, ne videh ništa. S lađâ
dolazi nam, ne od drugde, nesreća.
Skonča: a s dna Iros priđe, tè reče:
Ti imaš samo decu za ispomoć.
Uzmi mene, mada sam star, al’ niko
ne trči tako brzo, kad mi treba
naći jagnje il’ uhvatiti jarca.
Tom, pastiru, što nema skrovišta druga,
ta špilja je dobra. Biću tvoj sluga.
XXI. SIRENE
Tad otplovi daleko, pun beznađa.
I stojeći na provi Junak stari
gledao je crnu zemlju Kiklopâ,
i ugleda tad, na divljem vrhuncu
brda, udaljenijega od drugih,
u rumenome nebu pramen dima,
vit, lak, k’o taj što diže se u osvit
iz vatre koju pastir pali noću.
Al’ veslači sviti preko vesala
videše, k’o u ljubičastom moru,
da trepere duge senke Kiklopâ
stalih na žalu k’o surova brda.
A srce pritom Odiseju starom
cviljaše u njem’ kao pàs što sanja:
Moj san ne beše ništa drugo do san;
i vetar i dim. Tek istina vredi.
I tada pomisli na dve Sirene.
To bi kao cvetni dol usred mora.
U velikoj tišini ču njihov poj:
Zaustavi lađu! Slušaj Sirene
Koje imaju glasove medene;
niko ne prolazi na lađi crnoj
a da ne zastane da posluša nas,
a svako ko sluša voli naše pesme,
ko nas čuje zaboravit nas ne sme:
jer nama znano je sve što se zbiva
na zemlji gde ima toliko ljudi!
Sećao se, i pomisli da Kirka
zavidila bi mu na toj lepoti:
znati stvari. Znade Čarobnica
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 541