humanistika - Sarajevske Sveske

XX. SLAVA
540 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
A čovek uđe, i velika žena
krenu mu ususret, i sinovi njeni
mnogi za njom i još ovce i koze
sve jedna drugoj zakrčujuć prolaz
da dođu do malih. I beskonačno
bi blejanje, i krici i zviždanje.
Ali ubrzo nasta muk, i svako
sisaše prsa mrdajući repom.
I čovek vide da se Junak stari
čudi u srcu što on beše čovek;
i prozbori on rečima krilatim:
Goste, jedi. Svega imamo dosta.
A pastiru odvrati Junak stari:
Domaćine, kaži. Stižem s daljine,
silne daljine; ali već po pesmi
rapsodâ lutačâ čuh za tu špilju.
Čuh za ogromnog čoveka diva
što življaše s mnogo belih stada,
divljačno, tamo ispod brega, dokon,
k’o velik vrh; i bi s okruglim okom...
A pastir stari Junaku odvrati:
Iz unutrašnjosti zemlje, ja, davno,
stigoh i ne znam za ljude divove.
A Junak nastavi, a dečica
Okruživahu pastira, pažljiva:
Da ima tek jedno oko na čelu,
kao bronzani novac, kao sunce,
plameno, prazno. Štap mu jedan bor bî,
a vrh grdnog brega s praćkom u borbi
bacao je u more, i huk se mora
čuo kad kamen padne odozgora.
A pastir izmeđ svojih pastirića,
zamisli se, i reče visokoj ženi:
Je li o tome zborio tvoj otac?
Neki mudrac, dobar čovek, i velik
zvan Telemos Eurimid zboraše
da kamenje pljušta po moru, nekoć,
tu, s tog brega, i da se čuše tutnji
svu noć, da se oko pojavljivalo
na vrhuncu, okruglo oko plamno...
I pastira upita dovitljivi:
A oko ko mu iskopa te noći?