humanistika - Sarajevske Sveske

nije l’ jak; da je k’o Irida s neba
što gre na vetru s nogama od vetra.
Junak se smeška i već oba kreću,
prosjak i Junak, stižući do špilje.
Ne bi unutra. Pas’o je na bregu
debela stada. A oni, zbunjeni,
videše sita s obiljem sireva
i prepune jagnjadi i kozâ
štale, al’ razdvojene, da se mogu
razlikovat stare od mladunčadi
i tih što sišu. A iz jednog tora
iziđe žena, s detetom na sisi,
vrlo visoka žena, koja reče:
Namernici, veseli bili! Ko ste?
otkud stižete? s čim trgujete?
Al’ čovek stado sad na bregu drži;
ubrzo će doći, jer sunce prži.
Al’ vi pojedite nešto, čekajuć.
Smešeć se Irosu, stari Junak reče :
Gostoljubiva gospo, i ti isto.
Al’ poče l’ čovek da poštuje nakon
svega Bogove vrle, i zna li zakon,
mada još uvek živi u pećini,
k’o njemu slični, na strmome bregu?
A žena vrlo visoka mu reče:
Namernici, svak u svom domu vlada,
i svoje žene i dece on je gazda.
Al’ ne potkradamo druge; to oni
lutaju zalud na crnim lađama,
banditi što nam jaganjce i koze
uzeše. Drugima nesreću nose
po cenu svoga života. Al’ vi ste
stari, i tražite dar ovde, ne plen.
K Irosu stari namignu: tad reče:
Gostoljubiva gospo, predobro znam
šta je gostoprimstva višnji dar.
Ču se zaglušno blejanje u taj par
izbliza; a neko je uz zvuk gajda
dozivao svud raspršena stada:
a iz tora se začu meketanje
kozlićâ jače neg ono jagnjadi.
On stizaše, i s ogromnim treskom
spusti na tle veliki tovar drva
pred špilje: i od tog odjeknu špilja.
A Iros se sklupča u dnu drhteći.
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 539