humanistika - Sarajevske Sveske
humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske
536 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 nije spavala i još svunoć tkala. Ne spavaše ni Odisej, već često vrtio se na lišću šuštavome. XVII. LJUBAV I u rumenome odsjaju zore nije više čuo riku lavova, što, najzad smoreni od bdenja, spiše s njuškom spuštenom na njihove šape. Spavaše i ona, u jutra sjaju, bleda, bez pâsa, na znanom ležaju. A stari Junak tad starom Rapsodu: Hajd’mo svak svojim putem: to je bolje. Al’ znak biće: tebi lira, Rapsode, što izdaleka čak do srca dođe. A nađem li ja što mi srce želi tad poslaću ti ratni poklik veli, kakav sam slao u krvavom boju, junak od bronze vrh mrtvaca nagih, ja; da ga čuje srce čak s daljine. Reče, a prećuta da ču lavove noć prethodnu, i boginju što peva. I svaki krenu svojim drugim putem kroz čestar i gaj i breg i dol i ču junak samo šum hrašća, ništa drugo, kroz nalet vetra, i kako daleko daleko peva vekovito more. A ne vide kuću on, nit lavove usnule s njuškom pruženom duž šapâ, ni svoju boginju. A sunce pada, a svi se mrakom skriše puti tada. I pusti tad on ratni poklik veli Jer naći starog Rapsoda bar želi: i napreže sluh na svaki šušanj ne bi li bar mu čuo lire pesmu; i on ču je; sve bližu nju slušaše, stalno sve žalniju, stalno sve blažu, pevajuć ljubav, što spava u srcu, a onda kad je probude, umire. Ču je blizu, ne videć je, i vide na gustoj gomili listova suvih Rapsoda mrtvog; i možda sad, iduć nevidljivim putem kroz topole
i kroz vrbe koje svoj plod gube, doticao on prstima je mrtvim liru od slonokosti; tako pesma bi tužna, daleka i uzaludna. Al’ beše gore, na grani od hrasta, zvučna lira, gde nju je okačio Femio, mrijuć, da Junak primeti sjajnu na suncu il’ zvonku na vetru: na vetru koji svija stabla, vetru što nosi izdvojeni jecaj mora. I Junak zaplaka, i krenu tmuran na svoju lađu, ostavivši mrtvog blagog Rapsoda, vrh kog pokretaše lišće suvo i zlatnu liru vetar. XVIII. OSTRVO KOZÂ Tad otplovi daleko, pun beznađa, i hita vodom devet dana lađa katkad veslom a katkad belim jedrom. I stiže najzad na ostrvo divlje koje, bez ljudi, samo koze hrani. I tu svi strti od sna i umora spavahu na žalu uz šumor mora. Al’ u rumenome odsjaju zore vide Odisej zavičaj Kiklopâ, ni dalek ni bliz, i seti se onog što učini snagom i lukavošću nad divom, onim koji jede ljude. I zaboravan, potraži Rapsoda da mu kaže: Terpijad Femio, san blag i zaboravljen ponovo sanjam: to beše slava... Ali glas Rapsoda spavaše ispod šuštavoga lišća, a lira mu je pevala u vetru blagu ljubav koja spava u srcu i koja jedva prenuta, umire. A Junak reče starim veslačima: Drugari, čujte. Ovde su tek koze; i tu se možemo obiljem mesa nahraniti, sve do zalaska sunca. Al’ ne: želim ih uzeti pastiru, ovce i koze; jer tako je bolje. Tu je, kao na vrhuncu šumovitom, SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 537
- Page 485: Izbor iz Savremene mađarske knjiž
- Page 488 and 489: STROGO POVERLJIVO U mesecima koji s
- Page 490 and 491: S ovako iščašenim prezimenom pos
- Page 493 and 494: Bela Čorba prevela Judita Šalgo E
- Page 495 and 496: Magdolna Danji preveo Arpad Vicko P
- Page 497 and 498: Kalman Feher JANUARSKI ĆILIBAR Uvr
- Page 499 and 500: Što se iz grudvi prosulo: Da nas d
- Page 501: Jesenje kiše, nadojena prašina, b
- Page 504 and 505: hladovite čaške zamašnih latica
- Page 506 and 507: NALIK ANTIČKIM UBICAMA Rastrzana n
- Page 508 and 509: * pretukoše na smrt korbačem jedn
- Page 510 and 511: * na veliki petak kokice i kriška
- Page 513 and 514: Kolja Mićević Đovani Paskoli, pe
- Page 515: Ne želim da čitaocu dajem bilo ka
- Page 518 and 519: 518 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 I
- Page 520 and 521: 520 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 m
- Page 522 and 523: 522 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 s
- Page 524 and 525: 524 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 n
- Page 526 and 527: 526 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 j
- Page 528 and 529: 528 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 t
- Page 530 and 531: 530 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 u
- Page 532 and 533: XIV. PROSJAK 532 | SARAJEVSKE SVESK
- Page 534 and 535: 534 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 z
- Page 538 and 539: 538 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 m
- Page 540 and 541: XX. SLAVA 540 | SARAJEVSKE SVESKE N
- Page 542 and 543: 542 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 t
- Page 544 and 545: XXIII. ISTINA 544 | SARAJEVSKE SVES
- Page 546 and 547: 546 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 549 and 550: Alma Lazarevska O crtežu prije svi
- Page 551 and 552: da upitam: šta ovdje piše, čija
- Page 553: SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 553
- Page 556 and 557: 556 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 558 and 559: 558 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 560 and 561: 560 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 562 and 563: 562 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 564 and 565: 564 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 566 and 567: 566 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
- Page 568 and 569: stove objavljivao u gotovo svim kul
- Page 570 and 571: Naklada Bošković, Split, 2009.),
- Page 572 and 573: istorije i teorije srpske književn
- Page 574 and 575: kratizaciju Srbije. Doskora je bio
- Page 576 and 577: pije deli samoga sebe, 1986), A vá
- Page 581 and 582: EXECUTIVE SUMMARY This double issue
- Page 584: Ovaj broj Sarajevskih svezaka izdan
i kroz vrbe koje svoj plod gube,<br />
doticao on prstima je mrtvim<br />
liru od slonokosti; tako pesma<br />
bi tužna, daleka i uzaludna.<br />
Al’ beše gore, na grani od hrasta,<br />
zvučna lira, gde nju je okačio<br />
Femio, mrijuć, da Junak primeti<br />
sjajnu na suncu il’ zvonku na vetru:<br />
na vetru koji svija stabla, vetru<br />
što nosi izdvojeni jecaj mora.<br />
I Junak zaplaka, i krenu tmuran<br />
na svoju lađu, ostavivši mrtvog<br />
blagog Rapsoda, vrh kog pokretaše<br />
lišće suvo i zlatnu liru vetar.<br />
XVIII. OSTRVO KOZÂ<br />
Tad otplovi daleko, pun beznađa,<br />
i hita vodom devet dana lađa<br />
katkad veslom a katkad belim jedrom.<br />
I stiže najzad na ostrvo divlje<br />
koje, bez ljudi, samo koze hrani.<br />
I tu svi strti od sna i umora<br />
spavahu na žalu uz šumor mora.<br />
Al’ u rumenome odsjaju zore<br />
vide Odisej zavičaj Kiklopâ,<br />
ni dalek ni bliz, i seti se onog<br />
što učini snagom i lukavošću<br />
nad divom, onim koji jede ljude.<br />
I zaboravan, potraži Rapsoda<br />
da mu kaže: Terpijad Femio, san<br />
blag i zaboravljen ponovo sanjam:<br />
to beše slava... Ali glas Rapsoda<br />
spavaše ispod šuštavoga lišća,<br />
a lira mu je pevala u vetru<br />
blagu ljubav koja spava u srcu<br />
i koja jedva prenuta, umire.<br />
A Junak reče starim veslačima:<br />
Drugari, čujte. Ovde su tek koze;<br />
i tu se možemo obiljem mesa<br />
nahraniti, sve do zalaska sunca.<br />
Al’ ne: želim ih uzeti pastiru,<br />
ovce i koze; jer tako je bolje.<br />
Tu je, kao na vrhuncu šumovitom,<br />
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 537
Change language