humanistika - Sarajevske Sveske

536 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
nije spavala i još svunoć tkala.
Ne spavaše ni Odisej, već često
vrtio se na lišću šuštavome.
XVII. LJUBAV
I u rumenome odsjaju zore
nije više čuo riku lavova,
što, najzad smoreni od bdenja, spiše
s njuškom spuštenom na njihove šape.
Spavaše i ona, u jutra sjaju,
bleda, bez pâsa, na znanom ležaju.
A stari Junak tad starom Rapsodu:
Hajd’mo svak svojim putem: to je bolje.
Al’ znak biće: tebi lira, Rapsode,
što izdaleka čak do srca dođe.
A nađem li ja što mi srce želi
tad poslaću ti ratni poklik veli,
kakav sam slao u krvavom boju,
junak od bronze vrh mrtvaca nagih,
ja; da ga čuje srce čak s daljine.
Reče, a prećuta da ču lavove
noć prethodnu, i boginju što peva.
I svaki krenu svojim drugim putem
kroz čestar i gaj i breg i dol i ču
junak samo šum hrašća, ništa drugo,
kroz nalet vetra, i kako daleko
daleko peva vekovito more.
A ne vide kuću on, nit lavove
usnule s njuškom pruženom duž šapâ,
ni svoju boginju. A sunce pada,
a svi se mrakom skriše puti tada.
I pusti tad on ratni poklik veli
Jer naći starog Rapsoda bar želi:
i napreže sluh na svaki šušanj
ne bi li bar mu čuo lire pesmu;
i on ču je; sve bližu nju slušaše,
stalno sve žalniju, stalno sve blažu,
pevajuć ljubav, što spava u srcu,
a onda kad je probude, umire.
Ču je blizu, ne videć je, i vide
na gustoj gomili listova suvih
Rapsoda mrtvog; i možda sad, iduć
nevidljivim putem kroz topole