humanistika - Sarajevske Sveske

530 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
u morskoj izbi pod silnim lovorom,
sred mekih polja ljubičica i ača*.
* Zbog ritma, opredeljujem se za ovu ređe, ili uopšte nekorištenu reč, umesto: celer!
Prevodilac.
Il’ tu gde behu psi zlatni čuvari,
na vjeki vjekova, pred lepom kućom,
il’ gde ljudi imajuć lavova stas
tukoše dugim repovima videć nâs,
i ne znam gde još. A vraćam se. Vidim,
što učinih od istine je manje.
Vi to znate, vi što nosiste žalom
mešine sitnoga ječma, i vino
boje plama u zatvorenoj bačvi,
jedno je naša krv, a drugo je srž.
A vi ispuniste smolom dno broda,
kao uljem, za gologa atletu;
i nosiste užad u kome zmije
spiše, u klupku, il’ zviždeć na vetru;
čim kamenove skinuste, doneste
vazdušasta jedra; uspavanoj lađi,
što sanja uvek kad leži na suvom,
doneste svaki svoje krilo vesla;
a sad dakle šta uređenoj lađi
najviše manjka, stari druzi? Moru
stara lađa: družbo, evo kormila.
Tako zboraše kroz šumorenje valâ.
XIII. ODLAZAK
I evo svima se oboji srce
plavetnom bojom za tim negde dalje;
i videli su tu senku Kiklopa
i čuli pesmu one Čarobnice:
prvi je zviždeć vodio u brda
toliko ovaca k’o što je valâ;
druga je pojući besmrtno tkala
svoje platno široko kao more.
I svi na more izvukoše lađu
na gredama oblim kao točkovi;
vezaše uže za jednu mastiku
što se na oštrom zelenila rtu;
i ušav’ stari Junak već u oko