humanistika - Sarajevske Sveske

526 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
jede čak svetu ribu koja meso
sirovo guta. Videh čak ljude
gde bacaju mreže sa vitkih lađa,
sve lebdeći nad bezdnom punim riba,
kao liska i gnjurci crnoperi.
I videh ribe na sivome pesku
kako skaču, priželjkujući vodu,
bačene izvan mreže od bezbrojnih
niti: i kako mru na sjajnom suncu.
Al’ ne videh bez mamca i bez mreže
nikoga da vlažne plenove hvata,
o starče, i nikog što se hrani
sličnim hrapavim školjkama iz vode
što prte njihov brod, niti rakove
što prte teški nakovanj kovačâ.
A odrpanac tad Junaku starom:
Jadan je golja što na gozbi prezre
to što mu kralj nosač žezla baci,
koštani zglavak ili masni komad.
Jer: Sve, dobrom, a jadnom sinu: Ništa.
Uzmem što mi vrli domaćin nudi,
što daje, ljuto gunđajuć u srcu,
al’ daje: more što sija i peva,
zbilja je gluvo, al’ gluvlji je čovek.
Tad prosjaku stari Junak uzvrati:
Zar nema brdska Itaka svog dobrog
kralja što skupi mnogo s bronzom zlata?
ko njemu hrani neraste i koze?
čiji hleb dobri miriše iz korpâ?
Zar jak um Odisejev tu ne vlada,
što mnogo lutaše, pateć u srcu?
i bi prosjak i odrpanac isto.
Zar ne znaš kuću povisokih streja,
od Laertidâ sjajnog Odiseja?
X. ŠKOLjKA
Odrpanac tad ne okrenu glavu
od mora naizmeničnog, i držeć
na uhu grubu uvrnutu školjku
kao da slušaše. Onda odgovori:
O Laertida sjajni Odiseju,
znam ja tvoju kuću. Ali ja prosjak
plačljivi nisam, pošto bejah pevač