humanistika - Sarajevske Sveske

522 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
s pesmama mnogim, i prosjaka zdrtog,
dok jedan kvari drugi krasi gozbu.
A Laertid življaše tu usamljen
sad izvan mora, kao staro veslo
s korom od grumenja soli, daleko
od slanih lahora zabodeno u tle,
i stešnjeno, krilo, grudama teškim.
I siva je Junakova glava
drhtala ispred šumora plamena,
kao tamo u usamljenom dolu
to veslo dok duvao je severnjak.
VI. VRETENO OD VATRE
I za devet godina on začu glas,
ispod oblakâ, ždralova lutalicâ
što zborahu: Ori, što zborahu: Spij;
i izmenjujući povike bitke
tukli su vazduh veslima u nizu:
dok ratujemo, ori, o seljače;
spij, o moreplovče, mi plovimo.
A pesma im srce Junaka je grizla,
zatvorenoga ljudima k’o ratar
kom za setvu nedostaju dva vola.
Seđaše uz oganj, a stara žena,
radnica dobra, spram njega seđaše,
ćutljiva. A u čađavome ždrelu
dimnjaka, povučene vetrovima
vlažnim, sijahu nepomične iskre;
sijahu tako nepomične iskre
duž truloga ruba crnih lonaca.
Od toga se gubio sa očima
sviknutima na nebo trkač morem.
A razaznavao je vedrim nebom
u bekstvu Plejade i tog Ratara*
usnulog kasno i Medveda, jošte
zvanog Kola, koji stalno se vrti,
i samog i što uvek prati mornara.
* Videti fus-notu u pevanju IV! Prevodilac.
I blistavi Odisej pruži jedro
vetru ravnomernom, i steže užad,
a dobri mu drugari iscrpljeni