humanistika - Sarajevske Sveske

To bi pesma koja razdire srce
tog bez volova i što tek ima plug;
uzalud kaže: Posudi mi tvoj par!
Radi se; i sad svaki zemljodelac
seje, a posle, zaštićen od gladi,
sluša zvižduk vetrova, tutanj vodâ,
nasmejan. A tad baš ždrali iđahu
k Okeanu, u rat, u dugim niz’ma,
ispunjajući svod ječanjem trubâ.
V. ZABODENO VESLO
I devet leta kraj ognjišta osta,
u svojoj kući, Junak moreplovac:
nije ga više na lutanje morem
zvala sudba, nit na lutanje zemljom.
Jer starost mu je omekšala ude
malo po malo. Sad morala smrt je
izvan mora da pronađe ga, blaga,
vrlo blaga, ne strelama nežnim
da ga rani, nego da lako duva
u zublju njegovu, koju već uragan
išiba, i da jače je razbukta.
A uokolo beše narod srećni,
kojim je sin, rođen ne u bitkama,
vladao mudro u velikom miru.
U svinjcu vernog svinjara su rasli
nerasti gojni sa belim kljovama,
na ograđenim pašnjacima pasli
spori su volovi širokih čela,
i još brojnije iz Nerita koze
brstiše viseć šikaru i grmlje,
a duboko pod visokim bi krovom
zlata, bronze, mirnog ulja maslinskog.
Al’ retka beše u tom domu gozba,
nije se više čuo vedri žagor
u atriju punom senki; jer starac
ne hte više ni nareske od vola,
ni jela puna nerastove masti;
žudeo je, zalud, tek biljnu hranu,
blagi lopoč, jer ko ga jede sit je,
ne želi drugo neg da brsti lopoč.
Tako je prag Odisejeve kuće
visoke već zaboravio rapsod
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 521