humanistika - Sarajevske Sveske

dva faktora koji obeležavaju te istovetnosti i te razlike. U prvom redu na činjenicu
da njihovo pojavljivanje na neki način stvara vezu, s jedne strane sa onima pre njih,
naročito naravno sa svetom književnog iskustva nekoliko Symposionovih generacija,
a s druge, pak strane, sa najnovijim dešavanjima u savremenoj mađarskoj i exjugoslovenskim
književnostima. To znači da su autori Ritualnih loptanja otvoreni
kako za tradiciju, tako i prema savremenim vrednostima, i oni tu svoju otvorenost
nikako ne žele da negiraju, štaviše, primenom više varijanata intertekstualnosti
dokazuju tu otvorenost, što se može primetiti kako u arhitektonici tekstova, u
raspoređivanju doživljajnog materijala, tako i u raznolikosti oblikovanja građe. To
njihovo vezivanje bilo za književne tendencije nedavne prošlosti, bilo sadašnjosti,
po svemu sudeći potiče iz njihove sjajne književne informisanosti. Upravo zato treba
posebno naglasiti da je možda i najvažnija značajka antologije mladih Hidovih
saradnika ta visoka književna kultura. Odrasli na literaturi prošlosti i sadašnjice,
upućeni u razgranatu paletu raznorodnih književnih teorija, oni ne zaobilaze ni
istorijsku uslovljenost literature, iz čega proizlazi da je njihova književna kultura
izuzetno visoka, što se može pročitati i iz toga da u širokom luku zaobilaze nasleđe
predstavljačke poezije i proze, jer – slutimo iz tekstova sakupljenih u zbirci – ne
prihvataju ništa osim samih sebe, svoje književne kulture i preko nje, svoju orijentaciju
u svetu. Sve ono što ne spada u domen literature ostavljaju drugima. A
činjenica da iz ovoga ipak ne sledi nikakav otklon od sveta, od onog “ovde i sada”,
može se, osim njihovom već pomenutom otvorenošću – koja je, opet, uzrokovana
sjajnom teorijskom i istorijskom pripremljenošću – objasniti i time da su shvatili
i umeli da primene pravilo da književnost ne može da se povinuje spoljnim nalozima,
da literatura ne može prihvatiti zadatke koji nisu inherentni njenoj prirodi;
ona ima jedan jedini zadatak, a to je stvaranje vrednosti; a vrednost ovog uvida leži
upravo u tome da literaturu par excellence književnom čini upravo to što je kadra
da ispuni i ulogu koja nju samu daleko prevazilazi, bilo u životu jedne generacije,
bilo u životu društva. Težnja za stvaranjem vrednosti jeste onaj faktor koji čuva autore
ove antologije kako od provincijalizma, tako i od bauka uslužnosti. Pri svemu
tome, oni se služe aparaturom citatnosti i intertekstualnosti, birajući sebi uzore; u
njihovim stihovima se vide, u prozi im se prepoznaju tragovi prethodnika, kako u
načinu prekoračivanja žanrovskih stega i modusu oblikovanja rečenica i stihova,
tako i u višestrukim zaletanjima da se traži i pronađe lični glas, individualizirani
izraz. U tekstovima im se vidi i prepoznaje poznavanje tradicije i teorijska pripremljenost
na kojoj – naglašavam to još jednom – grade svoju književnu kulturu, jednu
građevinu sastavljenu iz mnoštva sitnih delova koja bi se mogla zamisliti i kao
nekakva sjajna, šljašteća kulturna palata, ali koju, takođe, možemo sebi predstaviti
i kao neku napuštenu, natrulu seosku kuću. Oni su se prihvatili uređenja te i takve,
višestruko čitljive građevine, i u tom prihvatanju su sebi odredili jedan jedini pravac,
odabravši put koji vodi prema književnoj vrednosti. U tome se vide i njihove
sličnosti i razlike.
Drugi faktor sa kojim se mora računati jeste sam časopis za koji su vezani bližim
ili daljim sponama. Nešto se ponovo dešava oko Hida, i to je dobro za književnost.
Duga poglavlja istorije časopisa Hid mogu se meriti i trenucima kada je on imao
482 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33