humanistika - Sarajevske Sveske

se u prepisku najširih razmera, sačinio spisak imena svih pisaca na koje bi mogao da
računa, inicirao je i planirao, jer je znao ono što će zajedno s Čukom iskazati u apelu
upućenom potencijalnim saradnicima: “Svi mi, ovdašnji pregaoci mađarske kulture,
osećamo koliko nam u Vojvodini nedostaje jedan nezavisan književni i kritički
pregled koji bi dao mesta dragocenim književnim delima, originalnim umetničkim
idejama, vrednosnim uvidima, vrednim i dragocenim planovima, svemu onome što
dosad, bez prave podloge, nije moglo čak ni da proklija... Nasušna je, dakle, potreba za
jednim pregledom koji bi mađarskoj kulturi ovdašnjoj udahnuo život, oko koga bi se
ona grupisala u kolektiv i zaživela jednim slobodnim, čistim životom.” Ovaj apel ujedno
je i programski predlog. On izražava misao da bi jedan tako zamišljeni pregled, sa
redovnom dinamikom izlaženja, mogao postati plodno tle za klijanje i razvoj literature,
umetnosti, planova i namera. Dvadesetih godina, u novoustanovljenim državnim
granicama, vojvođanski Mađari, prisiljeni na status manjine, polako počinju da dolaze
k sebi, sve više jačaju glasovi “za” i “protiv” postojanja samostalne književnosti
vojvođanskih Mađara, 1928. godine biće čak, opet u izboru Zoltana Čuke, objavljena
antologija pod naslovom Snop (Kéve), sa deklarisanim ciljem da predstavi mađarske
pesnike iz Vojvodine. Knjiga sadrži pesme četrnaest već ranije afirmisanih pesnika,
a njena neskrivena namera bila je da poveže lokalne književne snage u svojevrstan
snop, jačajući tako poziciju zagovornika osnivanja samostalne mađarske literature
Vojvodine. Istom se namerom rukovodio i Senteleki kada se na kraju ipak prihvatio
nimalo jednostavnog posla uređivanja tog dodatka, a zatim i časopisa. Znao je Senteleki
da taj časopis ne samo što će pružiti mogućnost za publikaciju autorima nekih
dobro ocenjenih pesama, novela, studija i eseja, nego da će zajedno sa tim on dati priliku
i obezbediti preduslove za konstituisanje, za osnivanje čitave jedne književnosti,
precizno formulisano jedne manjinske mađarske književnosti. Zoltan Čuka, kako se
ispostavlja iz prepiske njih dvojice, rukovodi se plemenitim ciljem osnivanja časopisa;
Sentelekija, međutim, opseda veća misao, ideja osnivanja čitave jedne zasebne
književnosti u istorijskim okolnostima koje za tako nešto nisu bile nimalo povoljne.
Čuka je zaokupljen sadašnjošću, a Senteleki misli na budućnost, na sve ono što nadilazi
datu situaciju i trenutak. Tu “stvarnost” od koje bi da pobegne.
Vredelo bi se na trenutak osvrnuti na razloge zbog kojih je Senteleki u prvi
mah odbio Čukinu ponudu. Rekao je da ne zna za kompromise i nagodbe... Senteleki
je na osnovu svojih iskustava iz dvadesetih godina dobro video, a moguće da
ga je neujednačeni kvalitet sadržaja antologije Snop na to i upozoravao, da manjinskoj
mađarskoj literaturi koja se pred njegovim očima konstituiše, preti opasnost
od provincijalizacije, banalizacije i samozadovoljstva; čvrsto je verovao da se ne
može izgraditi časopis i zasnovati književnost bez adekvatnih kriterijuma izbora i
bez uverljivog zastupanja jednog vrednosnog sistema. Pozivanje na nužnost udruživanja
nije dovoljno jak razlog da se čine ustupci bezvrednim i osrednjim delima
samo zato što ovde pripadaju, što su izrasla iz ovoga tla. Senteleki nije spreman da
sklopi kompromis sa provincijalnošću, pa ni sa provincijalnim piscima, on ne želi
da se nagodi sa mediokritetima, i to je razlog njegovog početnog zazora, a kada se na
kraju ipak bude latio zadatka, učiniće to iz uverenja da je uređivanje tog novinskog
dodatka, a potom i časopisa zapravo kritičarski zadatak, te da kritika, ispunjavajući
478 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33