humanistika - Sarajevske Sveske

ma sadašnjosti, jer iz prošlosti on bira sebi tradiciju i taj izbor suštinski određuje
ulogu koju ima danas. Tradicija znači autoritet, a književnost današnjice oduvek
se osvrtala na autoritet tradicije. Ona se po pravilu njoj suprotstavlja, ali pokušaji
da se ona sruši samo jačaju moć njenog autoriteta; to je ono po čemu se način
funkcionisanja literature kroz vreme bitno razlikuje od načina na koji funkcionišu,
recimo, nauka ili politika; naučna dostignuća zastarevaju, a politička mogu dospeti
na đubrište istorije. Nasuprot njima, literatura drugačije doživljava prošlo vreme,
budući da u nizu njenih kodova istaknuto mesto zauzima sposobnost obnavljanja,
iz čega proizlazi da se ona nalazi u stanju permanentnog kretanja kroz vreme, zaboravljeni
se mogu ponovo otkriti, a slavljenici zaboraviti. Časopis je, pak, delom
protagonista, a delom i čuvar ovog večitog kretanja. Zato se može reći da časopisi,
ukoliko zastupaju pravi, a ne lažni sistem vrednosti, mogu iskoračiti iz svoje uloge
faktora književnog života i postati činiocima književne istorije. Mnogo je primera
za tako nešto, kako u istoriji književnosti, tako i u istorijatu časopisa.
Skrenuo bih pažnju na jedan od tih primera. U dvanaestoj knjizi glasovite
edicije Naša baština (Hagyományaink) novosadske izdavačke kuće Forum, Imre
Bori je pod naslovom Valja nam uzorati ledinu (Ugart kell törnünk) objavio izbor
iz Vojvođanskog pisma (Vajdasági Írás), tog ranog pokušaja stvaranja časopisa u literaturi
vojvođanskih Mađara. Ovaj izbor – po rečima Imrea Borija – “predstavlja
dokument jedne epohe, ali i poštovanja vredno nasleđe sviju nas.” Priređivač ovog
zbornika smatra Vojvođansko pismo jednim od predaka naših današnjih časopisa.
Ova publikacija, plod idealističke inicijative istaknutog prevodioca i pesnika Zoltana
Čuke, koju je zatim uređivao Kornel Senteleki, zapravo i nije bila časopis u
pravom smislu reči, budući da je ispočetka predstavljao tek dodatak Ilustrovane
nedelje (Képes Vasárnap), lista takođe pod Čukinom uređivačkom palicom, da bi se
potom osamostalio, no on će tu svoju samostalnost ubrzo, nakon svega 13 objavljenih
brojeva, opet izgubiti. Više je razloga zbog kojih treba uzeti u obzir ovu, isprva
tek u vidu dodatka objavljivanu, a zatim i samostalnu publikaciju. U prvom redu
zato što je njen urednik bio Kornel Senteleki ,koji se početkom prošloga veka, preko
burnih rasprava, ali sa nedvosmislenim ciljem vrbovanja, prihvatio uloge organizatora,
a moglo bi se čak reći i osnivača književnosti vojvođanskih Mađara. I nije
slučajno Zoltan Čuka, koji je već imao iskustva sa uređivanjem i izdavanjem časopisa
– osnovao je i izdavao početkom dvadesetih godina u Novom Sadu aktivistički
časopis Put (Út) koji je neredovno izlazio, a i Ilustovana nedelja, čiji je urednik bio,
objavljivala je beletrističke priloge – upravo Kornela Sentelekija zamolio da uređuje
taj u početku tek dodatak, a potom i samostalni časopis. U prvi mah Senteleki
odbija ovu ponudu, rekavši sledeće: “Ne poričem: planova, želja, sanjarija imam,
ali strah me je da gradim na podlozi od koje sam oduvek želeo pobeći, a to je stvarnost.
I zato ne mislim da bih bio sposoban za ulogu koju ste mi Vi namenili. Nisam
čovek nagodbi i kompromisa, ne bar u onoj meri koju bi od mene zahtevala publika,
a pisci pogotovu.” Pod stvarnošću od koje bi da beži, Senteleki je razumeo tadašnje
očajno stanje vojvođanske literature. On, međutim, dodaje da nema nikakvih
principijelnih zamerki na plan Zoltana Čuke. To je u ovom pismu, može biti, nagoveštaj
zaokreta, jer se Senteleki na kraju prihvatio uređivanja ovog dodatka. Dao
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 477