humanistika - Sarajevske Sveske

ijskim radovima Kornelija Farago udarila je temelje jednoj novoj, drugačijoj perspektivi
interpretacije, zasnovane na osobenom hermeneutičkom tumačenju poetike
prostora, a na Katedri za mađarski jezik i književnost u Novom Sadu, gde radi
kao profesor teorije književnosti, stvorila je jednu novu, prilično uticajnu školu mišljenja,
prihvaćenu i u samoj Mađarskoj (Prostorni pravci i distance, 2000; Kulture
i narativi, figure stranosti, 2005). Alpar Lošonc, pak, u svojim esejima i studijama
(koje veoma često piše i na srpskom jeziku), srećno spajajući svoja široka pravnička,
filozofska i sociološka znanja, ne libi se teškog zadatka da na fenomenološki
uzbudljiv i inovativan način preispita neke danas aktuelne pojave duhovnog, ali i
svakodnevnog života (Hermeneutika sećanja, 1998; Suverenitet, moć i kriza, 2006).
Kada je reč o generaciji autora rođenoj šezdesetih godina, najzapaženije delo
nesumnjivo je ostvarila Ildiko Lovaš (Lovas Ildikó, 1967). Pripovetke i romani
ove subotičke spisateljice privlače čitaoce zanimljivom, neretko i dramatično zaoštrenom
tematikom, protivrečnim spojem bogatstva jezičkih registara i (prividne)
lakoće pripovedanja, kao i izuzetnim osećajem za detaljan prikaz unutrašnjih
proživljavanja glavnih, uglavnom ženskih likova. Ildiko Lovaš je u svojoj poetičkoj
evoluciji prevalila put od refleksivnih eseja jedne gorko-ironične, generacijske nostalgije
za prošlošću i bivšom Jugoslavijom (u zbirki pripovedaka Via del corso), do
sasvim izmaštanog, ali zastrašujuće autentičnog prikaza unutrašnje drame nesrećno
stradale supruge velikog, “ukletog” subotičkog klasika, Geze Čata u knjizi Španska
nevesta (koja je u odličnom prevodu Arpada Vicka odnedavno dostupna i na
srpskom), delu sa zavaravajućim žanrovskim samoodređenjem “devojački roman”.
Prozaista Arpad Nađ Abonji (Nagy Abonyi Árpád, 1965) i pesnik Ištvan Besedeš
(Beszédes István, 1961) pripadaju, uslovno rečeno, “senćanskom kružoku”
stvaralaca. Živopisni potiski gradić Senta izrastao je, naime, poslednjih nekoliko
godina u jedan od vodećih centara kulturnog života mađarske manjine u Vojvodini.
Ištvan Besedeš je u tom gradu osnovao izdavačku kuću zEtna, koja je tokom protekle
decenije objavila nemali broj kvalitetnih beletrističkih, književnoteorijskih i
esejističkih naslova ne samo Vojvođana, već i autora iz Mađarske. Prozu Arpada Nađ
Abonjija karakteriše jedna moderna varijanta čapekovsko-borhesovske atmosfere
tajnovitosti i mističnosti. Ovaj talentovani pripovedač u svojim kratkim pričama, u
kojima glavna tematska čvorišta čine naratorova putovanja po (zapadnoj) Evropi
(Trikovi sa ogledalom), neočekivanim obrtima drži čitaoca sve vreme u pripravnosti;
pažljivi čitalac će, međutim, iza napete i tajanstvene radnje, primetiti i jedan
drugi, važan sloj Nađ Abonjijeve proze, a to je jedna fina, melanholična ironija, iskazana
pre svega na sopstveni račun. Ta ironija, međutim, poprima tragične tonove
u do sada verovatno i najvažnijem Nađ Abonjijevom delu, romanu Do Budimpešte
i nazad, koji je Janoš Banjai u svojoj kritici s pravom nazvao “vojvođanskim mađarskim
romanom devedesetih godina” – glavni junak prinuđen je da pobegne od
prisilne mobilizacije u matičnu državu Mađarsku, ali budući da je rođeni apatrid i
individualista, nigde ne može istinski da se skrasi; no i ovde Nađ Abonjijev narator
ne dopušta sebi da sklizne u jeftinu patetiku. Poezija Ištvana Besedeša, pak, primer
je srećnog spoja poštovanja tradicije, i jednog ironičnog i duhovitog, ali uvek
sa merom primenjenog, izrugivanja velikim istorijskim mitovima. Besedeš, kao
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 473