humanistika - Sarajevske Sveske

efleksiju. Kao i kod Tolnaija, Nemetova nostalgija za Mediteranom postaće atmosferska
konstanta teksta, ali ona će kod ovog pisca – verovatno i zbog generacijske
razlike između njega i Tolnaija – biti tradicionalnija, fabularno strože organizovana,
a fiktivni dijalog sa preminulim mađarskim klasicima koji su nekada boravili u
gradu Gundulića i Milana Milišića, delovaće sasvim neposredno, autentično i neiskonstruisano.
Od pesnika rođenih u godinama neposredno posle drugog svetskog rata, koji
su se mahom formirali i pesničko ime stekli u časopisu Új Symposion, u ovaj pregled
uvrštena su četiri autora. Ferenc Maurič (Maurits Ferenc, 1945) je po osnovnoj
vokaciji (apstraktni) slikar – na njegovim slikama odmah pada u oči opsednutost
linijama, njihovim komplikovanim rasporedom i veštim protkivanjima; često te linije
dobijaju konture nekakvih zastrašujućih živih bića, ljudi-crva, kao u Kafkinoj
pripoveci Preobražaj. Uostalom, mnoge Mauričeve slike inspirisane su književnim
delima i motivima, što njihov autor uopšte i ne krije, naprotiv, jedan tematski ciklus
mu se upravo i zove Kafka. U poeziji, Maurič je baštinik jednog tradicionalnijeg, ali
ipak maksimalno svedenog, ekonomičnog, skoro minimalističkog izraza. U njegovim
pesmama dominira intenzivan rad sećanja i pokušaj lirske rekonstrukcije jedne
mladalačke, čak i dečje, zauvek nestale punoće doživljaja. Pal Bender (Böndör
Pál, 1947), duhoviti i ironični majstor stiha, boji svoje pesme dosledno sprovedenom
mešavinom crnog humora i melanholije. Zoltan Virag, teoretičar iz Mađarske,
označio je “mikromagiju” detalja rubne egzistencije, duhovne mučnine i čemera
svakodnevnog života na periferiji, kao jednu od najvažnijih odrednica Benderove
poezije. Benderov lirski subjekt decenijama već pokušava, prolazeći kroz razne
metamorfoze (Krupije deli samog sebe, 1986; Juče je bilo jednostavnije, 1993; Knjiga
moje promene, 1999) da preispita probleme (svog) porekla, pripadnosti, jezičke
određenosti, i (ne)mogućnosti dijaloga sa drugim, bliskim i dalekim svetovima, u
čemu važnu ulogu igra permanentno ponovno iščitavanje tradicije. Bela Čorba
(Csorba Béla, 1950) je pesnik veoma modernog izraza koji, kao dobar poznavalac
tradicije, majstorski vlada tajnama vezanog stiha, no te šablone vrlo često razbija, i
to na najneočekivanijim mestima (zbirke Strategija, 1980; Fiks-idejno osvešćivanje,
1989). Pa ipak, suština Čorbinog poetskog oneobičavanja mnogo više leži u izvrtanju
žanrovskih očekivanja, kao npr. u ovde uvrštenoj pesmi Elegija (u izvanrednom
prevodu Judite Šalgo). Magdolna Danji (Danyi Magdolna, 1950), inače značajna
teoretičarka i tumač književnosti, svoju erudiciju prenosi donekle i u pesme – za
nju bi se, barem za jedan deo njenog opusa (u kome centralno mesto zauzima zbirka
Pesme sa Palića iz 1995. godine) moglo reći da je istinska poeta doctus svoje generacije.
Neretko, međutim, njena u osnovi intelektualizovana lirika, vodeći skriveni
dijalog sa tradicijom, dobija nežnije, melanholično-memoarske prizvuke. Važno
tematsko čvorište njenih pesama je možda i najveća poetska opsesija svih epoha,
komplikovan odnos muškarca i žene, prikazan često sa ogoljenom i zastrašujućom
autentičnošću.
Istaknuto mesto u panteonu pesnika rođenih u prvoj deceniji posle rata, pripada
Janošu Siveriju (Sziveri János, 1954 – 1990). Ako je i Oto Tolnai bio na rubu
progona zbog liberalne politike objavljivanja koju je hrabro forsirao kao urednik Új
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 471