humanistika - Sarajevske Sveske

je zbirke pesama: Sto tužbalica, 1966, Lov na prepelice, 1971). Značajan je i njegov
književnoprevodilački rad: prevodio je moderne jugoslovenske pesnike, jedan je od
mađarskih prevodilaca i priređivača poezije Vaska Pope i Slavka Mihalića. Ištvan
Brašnjo je, pak, ušao u književnost važnom zbirkom Divlje vode (1966), no, vremenom
će proza zadominirati glavnim tokom njegovog opusa, i to jedan vrlo specifičan
tip refleksivne proze dnevničkog tipa, sa majstorskim unutrašnjim monolozima
kojima vladaju emotivna stanja na širokoj skali od euforije, preko melanholične
rezignacije, do neurotičnog, kivnog negodovanja, predstavljena adekvatnim, teškim
jezikom isprekidanog ritma. Taj unutrašnji monolog, na ivici šizofrenog buncanja,
ti neobični zapisi duboko usamljenog osobenjaka, čudaka, razočaranog idealistički
nastrojenog individualiste ispresecani su, međutim, gustim tkanjem veoma
lucidnih zapažanja vezano za manjinsku egzistenciju, za ciklično i farsično, no uvek
negativno ponavljanje istorije, ali i za sudbinu čoveka uopšte.
Tri predstavnika proznih pisaca predratne i ratne generacije našla su se u
ovom izboru. Nandor Gion (Gion Nándor, 1941 – 2002) spada u red najznačajnijih
vojvođanskih mađarskih pripovedača dvadesetog veka. Kada je ovaj pripadnik
prve generacije okupljene oko kultnog Symposiona 1969. godine objavio svoj i
danas uticajan roman Moj brat Joav, svima je postalo jasno da pred sobom imaju
pisca vanredno snažnog pripovedačkog dara. U narednim godinama opsesivna
tema postaće mu opis života u siromašnim čatrljama na rubu malih vojvođanskih
gradova, i njegovo majstorstvo stvaranja osobene atmosfere malih, zatvorenih gradića
iz kojih nema izlaza, sve više će dolaziti do izražaja; Gionova sposobnost da
toplim, pastelnim bojama naslika komplikovani svet detinjstva iskristalisaće se u
njegovim izvanrednim romanima za decu i omladinu (Kormorani se još nisu vratili,
1977). U ovom izboru dat je odlomak iz takođe kultnog Gionovog romana Vojnik sa
cvetom (1973). Ništa manji značaj nema ni delo Gionovog vršnjaka Lasla Vegela
(Végel László, 1941), autora veoma dobro poznatog širom bivše Jugoslavije. Vegelov
prvi roman, Memoari jednog makroa (1967), njegov prevodilac, jugoslovenski
književnik Aleksandar Tišma nazvao je “romanom novosadskog asfalta” koji u
književnost vojvođanskih Mađara na velika vrata uvodi urbane, gradske teme, teme
jedne studentske, buntovničke generacije. Sličnu problematiku Vegel razrađuje i u
ostalim svojim romanima (kod nas je još, u sjajnom prevodu Radoslava Mirosavljeva,
objavljen i roman Dupla ekspozicija, 1983. godine u izdanju beogradske Narodne
knjige i sa nadahnutim pogovorom Slobodana Šnajdera). No, možda još važniju
komponentu Vegelovog stvaralaštva u poslednje vreme predstavlja njegova esejistika
iz devedesetih godina i iz prve decenije ovoga veka (Odricanje i opstajanje,
Život na rubu, Exterritorium) – mahom dostupna u kvalitetnom prevodu Arpada
Vicka –, kao i njegove refleksivne dnevničke zabeleške (Ispisivanje vremena, u međuvremenu),
čiji je lajtmotiv preispitivanje moralne uloge intelektualca u jugoslovenskim
ratovima devedesetih i kritika nacionalističke, totalitarne svesti uopšte. U
ovaj izbor je od prozaista rođenih pre rata, pored Giona i Vegela, uvršten i od njih
nešto stariji Ištvan Nemet (Németh István, 1930), pisac istančane lirske proze
složene simbolike. Posmatračko-putopisni predložak izuzetne deskriptivne potencije
samo je, međutim, povod za dublju, ka sebi okrenutu, skoro potpuno lirsku
470 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33