humanistika - Sarajevske Sveske

književnost moglo reći da je njome oduvek dominirala lirika (i da čak i danas, u
vreme totalne, globalne prevlasti romana kao žanrovskog čudovišta koje sve druge
književne vrste nemilosrdno proždire, ona nije izumrla; naprotiv). I ta lirika je po
pravilu angažovana, kako je to jednom napisao njen verovatno najbolji jugoslovenski
tumač i prevodilac, Danilo Kiš. No, ta angažovanost najrazličitijeg tipa nikada
nije uspela da ubije njene inherentne poetičke kvalitete. Ogroman je splet istorijsko-političkih
okolnosti koji mađarskoj poeziji kroz istoriju nisu nikada omogućili
da se larpurlartistički i parnasovski pozabavi sama sobom, svojom inherentnom,
kako bi ruski formalisti rekli “literaturnošću”, i ovde sad nema prostora za njihovo
razglabanje (uostalom, ta pojava je, izgleda, zajednička za celokupan prostor, kako
bi sami Mađari rekli, srednjo-istočne Evrope). I možda je to (uz, naravno, brigu o
jeziku koja je Mađarima od davnina usađena u kulturni model) jedan od razloga
zbog čega se ta angažovanost nastojala kontrapunktirati jednim vrlo strogim zahtevom
za versifikacijskom, formalnom savršenošću. Sve negde do šezdesetih-sedamdesetih
godina prošlog veka najveći deo mađarske lirske produkcije grozničavo se
pridržavao zahteva za formalnom savršenošću i krajnje lepim, estetizovanim jezičkim
objektima. A to je, uostalom, i razlog zašto je proza (i pored velike i značajne
pripovedačke tradicije, setimo se samo Mora Jokaija, Kalmana Miksata, Žigmonda
Morica, Đule Krudija, Dežea Kostolanjija...) u mađarskoj književnosti uvek bila nekako
na drugom mestu. U tom smislu se ni mađarska književna scena Vojvodine
nije razlikovala mnogo od one u matičnoj državi, te je stoga priređivač morao da se
uhvati u koštac sa još jednom starom predrasudom, i da pronađe pravu meru između
poezije i proze, u najširem smislu.
I u tom svom naumu priređivač je takođe uspeo, no činjenica da je za naslov čitavog
izbora odabrana poema Ištvana Domonkoša (Domonkos István, 1940) Havarija,
ipak kao da govori o neumitnom opstajanju tog starog obrasca o dominaciji
poezije. Ipak, Havarija i njen autor nisu tek bilo kakva usputna stanica u istorijatu
mađarske književnosti Vojvodine. Domonkoš i njegova poezija imaju, iz današnje
perspektive gledano, po mnogo čemu ikoničku funkciju u kolektivnom pamćenju
vojvođanske mađarske književne scene. Pripadnik “uklete”, politički, kulturno,
društveno i na sve druge načine progonjene generacije izuzetnog multimedijalnog
časopisa Új Symposion, Domonkoš, koji je krajem sedamdesetih emigrirao u
Švedsku i poslednje dve decenije gotovo da uopšte i ne objavljuje, svojevremeno
je već svojom prvom zbirkom pesama (Ratka, 1963) izazvao pažnju i pokrenuo, i u
mađarskoj književnosti Vojvodine, raspravu koja se izgleda nikada i nigde ne može
zaobići – spor “starih” i “modernih”, u kojoj ova dva suprotstavljena pola ne predstavljaju
nužno antagonizam dveju generacija. “Stari” su bili sablažnjeni ne samo
Domonkoševim “svetogrdnim” odnosom prema jeziku, njegovim gotovo teatralnim
rasturanjem strogih i nedodirljivih, odavno zastarelih versifikacijskih zahteva,
već i njegovim odbijanjem da svoju poeziju na bilo koji način stavi u službu nekog
oblika, makar i krajnje ublažene “socijalne” i “realističke” ili predstavljačke tematike.
Danas bi se njegovo možda i ključno delo, poema Havarija (ovde predstavljena u
sjajnom prevodu Judite Šalgo), sa svojim naglašenim anti-lirizmom i manifestnom,
provokativnom deretoriziranošću (iza kojih se, naravno, krije vrhunsko, upravo do
468 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33