humanistika - Sarajevske Sveske

Marko Čudić
Rubni mozaik složene simbolike
- o ovom izboru -
Svojevrstan panoptikum književnosti vojvođanskih Mađara koji se nalazi pred čitaocima,
priredio je Janoš Banjai (Bányai János, 1939), kritičar, esejista i univerzitetski
profesor, dugogodišnji urednik novosadske izdavačke kuće Forum i časopisa
Hid, vrstan poznavalac svih aspekata književnosti vojvođanskih Mađara (Disciplina
reči, 1972; Prekid tradicije, 1998, Zaštićeni gubitnik, 2008), kome dugogodišnje
kritičarsko iskustvo omogućava izvanredan dijahronijski uvid u tu književnost, dok
mu, s druge strane, neumorni čitalački entuzijazam i radoznalost za novo, pružaju
dobru obaveštenost o najnovijim strujanjima u ovoj literaturi, koja je već odavno
prevazišla status folklornog rariteta i nekakvog marginalnog manjinskog egzotikuma.
Starijim čitaocima sa ex-jugoslovenskih prostora ne treba posebno predstavljati
sada već klasične velikane mađarske književnosti Vojvodine koji su već odavno
iskoračili iz uskog manjinskog kanona i na velika vrata ušli u korpus celokupne mađarske
literature, kakvi su, recimo, prozaici Mihalj Majtenji i Ervin Šinko, pesnik
Ferenc Feher ili istoričar književnosti i kritičar Imre Bori, uz još mnoge druge, naravno.
Oni su našli dostojne naslednike u današnjim autorima, koji ne samo što su
svoje učitelje po mnogo čemu nadmašili, već su bogatstvom i raznovrsnošću svojih
poetičkih opredeljenja raslojili, razgranali i pluralizovali mađarsku književnu scenu
Vojvodine. Takav kvantitet i kvalitet, kao i sada već neosporni kanonski značaj
korpusa jedne ovakve literature, treba li naglašavati, stavlja priređivača jednog ovakvog
izbora pred nimalo lak zadatak.
Banjai se u svom izboru rukovodio trima fundamentalnim principima: generacijskim,
poetičkim i žanrovskim, nastojeći da pronađe pravi balans između ta tri
elementa. Stariji, afirmisani i kanonizovani pisci dobili su, naravno, svoj prostor u
ovom izboru, ali to nipošto nije otišlo na uštrb onih mlađih, pa čak ni najmlađih i još
manje afirmisanih autora. Naime, priređivaču jedne ovakve antologije potrebna je
izvesna doza kritičarske i “selektorske” hrabrosti: on se ne može oslanjati isključivo
na kanon (čak i ako je on sam u dobroj meri prethodnih decenija doprinosio
njegovom stvaranju i učvršćivanju, što ovde jeste slučaj), već mora i da rizikuje –
treba da pokuša, samim činom izbora mlađih autora, da ukaže na pravce u kojima
bi, po njegovom mišljenju, ta literatura mogla krenuti; od njega se to očekuje, čak i
po cenu da negde promaši, da katkad pogreši u svojoj oceni ili predviđanju. I upravo
ta vrsta kritičarske hrabrosti i preuzimanja rizika nije, čini se, manjkala priređivaču
ovog panoptikuma.
Drugi važan zahtev za priređivačkim balansiranjem još je očigledniji, i krije
se u nalaženju prave mere između proze i poezije. Jer, u celini bi se za mađarsku
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 467