humanistika - Sarajevske Sveske

Držim da su sretni, nisu videli ovaj rat
Valjda su im dva prethodna bila dovoljna
Kćeri moga dede moje tetke
upisujem njihova imena: Milena, Nata, Mara
(to je ona od koje sam nasledila knjigu mrtvih Smiljanića)
Nasledila sam od te tetke i kuću
Ali ta kuća je sada u drugoj državi
Nemam snage da tražim da mi ta država vrati kuću
Uostalom ovo i jeste doba u kome niko nikome
ništa ne vraća
Zajedno sa mrtvim
Jer ni mrtve ta država ne vraća
A zatim su počeli da umiru mladi Smiljanići:
Prvo Rade, sin Vasin – bas, gitara – rakija takođe
Pa Ranko, sin Dušanov – flauta, kada nije gradio crkve – rakija takođe
Dobro je govorila baba Darinka
U svakom Smiljaniću čuči po jedan Ciganin
U jednoj ruci ćemane
u drugoj čokanj
Pitala sam čuvenog zagrebačkog profesora Hudolina
Šta je to sa Smiljanićima i rakijom
Je li to nasledno?
( pošto sam jednog od njih vodila na lečenje posle pokušaja ubistva
Lečenje nije uspelo ali mislim da ni o tome ne treba govoriti)
Još jedan je živ od tih unuka moga dede
(On svira klavir
I lep je i prav je, i visok je na dedu)
Ali neću pominjati njegovo ime
Da ne opomene zle Duhove
Njegovo ime neće biti zapisano mojom rukom
U knjigu mrtvih Smiljanića
Da umrem?
Kome ću predati ovaj Pergament
Sa dušama Smiljanića
Ko će upisati moje ime
Da li da svojom rukom
Kao što sam upisala njihova imena
upišem svoje
I opomenem sebe
Da je vreme
Ili žene u Smiljanića
ne umiru
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 463