humanistika - Sarajevske Sveske

ki presto bilo koji poredak, od nacionalističkog do kapitalističkog, moći na trajan
način da okupira. Istorijska eshatologija je podložna samo uzurpaciji, a to, pre ili
kasnije, znači i kontraindikativnim efektima.
Zato je u savremenom istorijskom kretanju, u odnosu na svaku eshatološku,
bezrezervnu apologiju ovog ili onog (homogenizovanog i hegemonog) Poretka nužno
legitiman jedan izvorno prosvetitetljski koncept kritike koji se kreće u dovoljno
prostranim i, zapravo, otvorenim okvirima građanske civilizacije. Ujedno, to je koncept
čiju tradiciju baštini savremeno shvatanje demokratije, ne samo one koja je
institucionalno već tu, nego i demokratije koja će tek doći… Kod Đinđića se mogu
naći obrisi takvog shvatanja kritike i demokratije. Nažalost, on ni praktično (politički)
ni teorijski (filozofski) nije, iz poznatih razloga, mogao u potpunosti da razvije
i odelotvori svoj bezrezervni afinitet za demokratiju.
O kakvom afinitetu je reč? Najpre, reč je o nečemu što nije samo jedna reč i
svojina jednog čoveka. I mnogi drugi autori su svedočili o tom afinitetu. Osećam
ovde potrebu da ponudim primer Žaka Deride koji je govorio o svom/našem bezrezervnom
ukusu, ako ne i bezuslovnoj naklonosti: “mi delimo... – nazovimo to
pažljivo – bezrezervni ukus, ako ne i bezuslovnu naklonost za ono što se, u politici,
naziva republikanskom demokratijom kao univerzalizujućim modelom, delimo,
dakle, ono što povezuje filozofiju sa javnom stvari, sa publicitetom, i opet, sa obelodanjivanjem,
ponovo sa prosvetiteljstvom, ponovo sa objavljenom vrlinom javnog
prostora, emancipujući je od bilo kakve spoljne moći (koja nije laička, koja nije sekularizujuća),
na primer, od dogmatike, ortodoksije ili religioznog autoriteta (bilo
da se radi o određenom poretku doxe ili verovanja, što ne znači i od svake vere)” (v.
Ž. Derida: Vera i znanje, Svetovi, Novi Sad, 2001, par. 11).
Iako Derida nije spreman, kako sam tvrdi, da prihvati složeni i heterogeni marksistički
diskurs o državi, o njenoj monopolskoj (zlo)upotrebi od strane vladajuće
klase i o kraju političkog, odnosno o “odumiranju države”, iako, takođe, nije sklon
da podvrgne radikalnoj sumnji samu ideju juridičkog, on ipak smatra da je moguća
kritika idealizovane pozicije prava, odnosno kritika navodno nezainteresovane, od
svake ideologije (= interesa) očišćene autonomije juridičkog. Isto važi i za socijalnu
kritiku. Ona ostaje moguća, bez obzira na neuspeh njenih idealizovanih, eshatoloških
projekata. Ali to je socijalna kritika koju, smatra Derida, pokreće jedno osećanje
pravde koje nikad nema dovoljno, koja je uvek odgođena, druga. I koja, prema tome,
nikad nije supstancijalno definisana, nije, hegelovski rečeno, supstanca koja postaje
subjekt. Đinđićev “pragmatizam”, iako se bavio prioritetima koji imaju ekonomski
i politički smisao, ipak nikada nije zaboravljao na ono što je kritička srž same
demokratije, nije zaboravljao na pravdu koja se prostire i izvan (institucionalno)
etabliranog poretka, pravdu koja ne može da se zaustavi (definitivno kodifikuje),
koja je uvek i svuda u dolasku, u tranziciji. Zato je to, ujedno, pravda koja ne može
da se ne konfrontira s avetima prošlosti!
374 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33