humanistika - Sarajevske Sveske
humanistika - Sarajevske Sveske humanistika - Sarajevske Sveske
kritička (teorijska i praktična) strategija? Koji model kritike nam je ona nudila u nasleđe? Jedno je sigurno: kritičar ne može da ne bude i učesnik. On ne može da pobegne od performativnog značenja vlastite kritike. Nije li, ipak, u svom političkom delovanju, Đinđić baštinio nešto od kritičke tradicije koju, u Jeseni dijalektike, podvrgava razornoj kritici? Kritičar nije vođa Rodno mesto svake kritike je prosvetiteljstvo. Đinđić je bez preteranog dvoumljenja smatrao da manje-više svaka, pa i Marksova kritika nasleđuje prosvetiteljsku tradiciju koja polazi od francuske, pretežno materijalističke filozofije, a kulminira u nemačkom idealizmu. Na tom u isti mah prosvetiteljskom i spekulativnom fonu nastaje i Marksov pojam revolucije koji legitimiše (prethodno datu) kritiku, kao što kritika strateški produbljuje i konkretizuje samo kretanje revolucije. Iako je imao niz primedbi na račun mladohegelovskog shvatanja kritike (videti, recimo, Svetu porodicu), Marks nikada nije odustao od tog pojma. Štaviše, on je smatrao da kritiku treba vratiti njenoj izvornoj (= radikalnoj, revolucionarnoj) ulozi koju je imala u prosvetiteljstvu. Kakva je to bila uloga? U samoj Enciklopediji (v. odrednicu: Critique) pojmu kritike se nudi prvorazredna, vodeća (avangardna?) uloga. Kritičar je vođa (guide) koji je u stanju da razlikuje istinu od mnenja, pravo od autoriteta, dužnost od interesa, vrlinu od slave. U stvari, kritika ima sposobnost da čoveka, kakav god da je, svede na uslovnost građanina (condition de citoyen), a pomenuta uslovnost je, onda, temelj zakona (base des loix). Naravno, taj koncept kritike bio je sasvim dovoljan da se, njime, odrubi glava svakom monarhu, ukoliko ona viri iznad uslovnosti građanina, koja je temelj zakona. Takav koncept kritike se, ujedno, profilisao kao utemeljujuća pretpostavka moderne demokratije. Ali, naravno, on sam nije mogao da do kraja zadovolji Marksa. Pisac Komunističkog manifesta je kritici poverio jednu u isti mah radikalnu i produženu ulogu, s one strane demokratije, naime, poverio joj je zadatak koji prekoračuje sužene okvire čisto građanske uslovnosti. Kakav je to bio zadatak? Bez sumnje: globalan. U stvari, Marks je “kritiku građanskog sveta hteo da istovremeno izloži kao teoriju krize i teoriju opšte (totalne) emancipacije”, tvrdi Đinđić (167). Tu još jednom vidimo da nije reč o popravljanju stanja u samom građanskom svetu nego da je reč o njegovom revolucionisanju. Da li je takav pristup je morao biti radikalan, holistički, totalan? Opšta ili totalizujuća strategija emancipacije nolens-volens zahteva korenite, revolucionarne promene, te tako, bez sumnje, predstavlja prvu pretpostavku budućeg nasilja. Kritika postaje praktična, tj. praktično-kritička delatnost koja vrši totalnu transformaciju sveta, počev od destrukcije postojećih (kapitalističkih) odnosa. Zahvaljujući takvoj kritici, nemoguće postaje “moguće”, ali samo uz prisilu i obavezno ideološko šminkanje stvarnosti… Ipak, sve to ne znači da unutar samog građanskog sveta nije moguća kritika koja govori o njegovoj krizi i mogućoj (demokratskoj, pa i socijalnoj) emancipaciji u datim društvima. Time se Maksov koncept kritike vraća onoj pluralističkoj situaciji u kojoj su se posle ranog prosvetiteljstva, odnosno posle Enciklopedije u filozofiji 370 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33
profilisale različite kritičke strategije, odnosno konkurentske kritičke alternative, među kojima je bilo i “utopijskih”, a kasnije i “revizionističkih”. Raslojavanje društva na fonu opšte građanske uslovnosti nije moglo da ne stvori mnoštvo ideoloških aspiracija koje su isključivale jednoumni koncept istorije. U svakom slučaju, to je povratak kritičkom pluralizmu. Neuspeh kritičkog monizma i jednoumlja ne podrazumeva, bar ne nužno, i neuspeh kritičkog pluralizma. Ako kritiku vežemo uz jednu holističku strategiju koja cilja na jedan (Istorijski) Um i jednu (Celosnu) Istinu, onda krah te strategije može da liči na devastiranje polja kritike. Ali to nije nužna posledica. Marks smatra da ono najaktuelnije u istoriji, a to je, svakako, Stvar revolucije, mora da se posmatra sa stanovište jedne subjektivnosti koja se razvija i čiji razvoj ima kako subjektivne tako i objektivne aspekte. Ipak, ta Marksova pozicija nije potpuno originalna. Ona je, smatra Đinđić, samo jedan oblik već uspostavljene filozofije subjektivnosti, zasnovane “na liniji Dekart – Hegel”. Marks samo pokušava da “idejno-istorijski utemelji novovekovno iskustvo o subjektivnosti sveta” u kojem u konstituciji sveta centralna uloga, očigledno, pripada subjektivnosti. U stvari, “Marks od Hegela preuzima tezu da je subjektivnost supstanca ljudskog sveta (istorije), ali je materijalistički formuliše, shvativši subjektivnost kao predmetnu delatnost, kao rad” (37). Bez obzira na materijalističko situiranje subjektivnosti kao, pre svega, predmetne delatnosti/rada, tu, još uvek, imamo neku vrstu transcendentalne filozofije koja se, reći će Đinđić, suštinski ne razlikuje od onoga što imamo u idealistički profilisanoj metafizici subjektivnosti, odnosno u nemačkom idealizmu. U stvari, polazište Marksovog/materijalističkog shvatanja istorije je “postavka metafizike subjektivnosti, u skladu s kojom supstanciju treba misliti kao subjektivnost” (isto). Takvo shvatanje istorije moguće je samo kao spekulativna sinteza koja je od Početka obećana, ali se tek na Kraju u punom smislu realizuje. Pri tom, naravno, ova supstancom nošena subjektivnost mora da ima vođu: mudraca ili revolucionarnog lidera koji će ukazivati na pravac plovidbe… Eshatološki karakter te misli je više nego očigledan. Ni kapitalizam ni nacionalizam nisu rešena enigma kritike Istorija je pokazala da je kritika kapitalizma, naročito ako se on shvata kao neprikosnoveno totalizujuće kretanje, moguća, ali da nije moguća i njegova revolucionarna destrukcija; nije, naime, moguće a da se, kao “kompenzacija”, ne ustanovi: ili varvarstvo ili neka vrsta državnog kapitalizma. Pa ako, dakle, totalna kritika nije moguća, onda ostaje da je moguća ne-totalna, ne-cela! Nezamislivo je moderno društvo bez uvek novih mogućnosti kritike. To, zatim, podrazumeva da ni kritika socijalne kritike ne može da bude radikalna, dovršena, jer bi se i takva kritika temeljila na totalitarnim implikacijama spekulativne sinteze! U tom kontekstu nama se, sada, nameće nezaobilazno pitanje: koje filozofske pretpostavke socijalna kritika ne bi smela da ima ukoliko bi želela da bude pošteđena kritike? To je pitanje o jednoj drugačijoj, mogućoj socijalnoj kritici. Đinđić je verovao da utemeljenje socijalne kritike kod Marksa, kako god da se rekonstruiše, počiva, ipak, na neodrživim, utopijskim pretpostavkama. Ali, SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 371
- Page 320 and 321: OD ANTIKE DO RENESANSE. Dan ranije,
- Page 322 and 323: F2: Parižanke/Parisian Ladies, 201
- Page 324 and 325: F4: Metafora/Metaphor, 2011. ulje n
- Page 326 and 327: F6: Muzej nevinosti/Museum of Innoc
- Page 328 and 329: F8: Mladi konobar i crtež/Young Wa
- Page 330 and 331: F10: Le Chat/Le Chat, 2011. ulje na
- Page 332 and 333: F12: Istanbulska tabla/Istanbul Pla
- Page 334 and 335: pesničkih postjugoslovenskih kultu
- Page 336 and 337: “Narod kao blokirani pokret je ta
- Page 338 and 339: Pišući o periodu od 1960. do 1969
- Page 340 and 341: koliko naslova: “Države i gradov
- Page 342 and 343: Bagićevoj i Vukovićevoj konstrukc
- Page 344 and 345: kritičar i antologičar Miloš Đu
- Page 346 and 347: vencionalan, intimiziran, boemičan
- Page 348 and 349: U pomenutom periodu ističu se pesn
- Page 350 and 351: definisali američki jezički pesni
- Page 352 and 353: pisati da veliki broj ljudi veruje
- Page 354 and 355: Ženskom književnošću se bavila
- Page 356 and 357: kao jedina alternativa ponuđen je
- Page 358 and 359: nistička matrica istrajala je unut
- Page 360 and 361: iopolitički nomus carstava oko nas
- Page 362 and 363: - Jovanović, Borislav (2006). Bibl
- Page 365 and 366: Milorad Belančić O post-totalitar
- Page 367 and 368: domenu konkretnog angažmana. Svaka
- Page 369: su se i alternativni oblici kritike
- Page 373 and 374: Marksove socijalne kritike, ona se
- Page 375 and 376: Florence Graham Mahmutćehajićeva
- Page 377 and 378: Duhu i Svjetlosti. Rane predstavlja
- Page 379 and 380: hajćeve duhovne poruke. Knjiga je
- Page 381 and 382: što razuđenijim i jasnijim, pozva
- Page 383 and 384: Krik silovanih žena Za vrijeme ops
- Page 385 and 386: slika za konzumiranje. Stoga, da bi
- Page 387 and 388: unutrašnje praznine; naprotiv, iz
- Page 389 and 390: da se slikom vlada svijetom, gubi u
- Page 391: BALKAN Enver Kazaz Davor Beganović
- Page 394 and 395: U studiji Nadzirati i kažanjavati
- Page 396 and 397: čitave slojeve povijesne zbilje i
- Page 398 and 399: zamijeni ona osvajačka, kad se nam
- Page 400 and 401: historiografijom u kojoj se skrival
- Page 402 and 403: Metanarativ stalnog disokntinuiteta
- Page 404 and 405: Mnogostruka unutrašnja lica unutra
- Page 406 and 407: 4. Studija slučaja - Ljetopis kre
- Page 408 and 409: njenog rada, ciljeve, obaveze, sve
- Page 410 and 411: Iz te muke i proističe prva fabula
- Page 412 and 413: u uslovima njegove marginalizacije,
- Page 414 and 415: A potom za isti dokument i pregled
- Page 416 and 417: napetosti i stalnom klizanju svakog
- Page 418 and 419: Kako bih što preciznije istražio
profilisale različite kritičke strategije, odnosno konkurentske kritičke alternative,<br />
među kojima je bilo i “utopijskih”, a kasnije i “revizionističkih”. Raslojavanje<br />
društva na fonu opšte građanske uslovnosti nije moglo da ne stvori mnoštvo ideoloških<br />
aspiracija koje su isključivale jednoumni koncept istorije. U svakom slučaju,<br />
to je povratak kritičkom pluralizmu. Neuspeh kritičkog monizma i jednoumlja ne<br />
podrazumeva, bar ne nužno, i neuspeh kritičkog pluralizma. Ako kritiku vežemo<br />
uz jednu holističku strategiju koja cilja na jedan (Istorijski) Um i jednu (Celosnu)<br />
Istinu, onda krah te strategije može da liči na devastiranje polja kritike. Ali to nije<br />
nužna posledica.<br />
Marks smatra da ono najaktuelnije u istoriji, a to je, svakako, Stvar revolucije,<br />
mora da se posmatra sa stanovište jedne subjektivnosti koja se razvija i čiji razvoj<br />
ima kako subjektivne tako i objektivne aspekte. Ipak, ta Marksova pozicija nije potpuno<br />
originalna. Ona je, smatra Đinđić, samo jedan oblik već uspostavljene filozofije<br />
subjektivnosti, zasnovane “na liniji Dekart – Hegel”. Marks samo pokušava da<br />
“idejno-istorijski utemelji novovekovno iskustvo o subjektivnosti sveta” u kojem<br />
u konstituciji sveta centralna uloga, očigledno, pripada subjektivnosti. U stvari,<br />
“Marks od Hegela preuzima tezu da je subjektivnost supstanca ljudskog sveta (istorije),<br />
ali je materijalistički formuliše, shvativši subjektivnost kao predmetnu delatnost,<br />
kao rad” (37). Bez obzira na materijalističko situiranje subjektivnosti kao, pre<br />
svega, predmetne delatnosti/rada, tu, još uvek, imamo neku vrstu transcendentalne<br />
filozofije koja se, reći će Đinđić, suštinski ne razlikuje od onoga što imamo u idealistički<br />
profilisanoj metafizici subjektivnosti, odnosno u nemačkom idealizmu. U<br />
stvari, polazište Marksovog/materijalističkog shvatanja istorije je “postavka metafizike<br />
subjektivnosti, u skladu s kojom supstanciju treba misliti kao subjektivnost”<br />
(isto). Takvo shvatanje istorije moguće je samo kao spekulativna sinteza koja je od<br />
Početka obećana, ali se tek na Kraju u punom smislu realizuje. Pri tom, naravno,<br />
ova supstancom nošena subjektivnost mora da ima vođu: mudraca ili revolucionarnog<br />
lidera koji će ukazivati na pravac plovidbe… Eshatološki karakter te misli<br />
je više nego očigledan.<br />
Ni kapitalizam ni nacionalizam nisu rešena enigma kritike<br />
Istorija je pokazala da je kritika kapitalizma, naročito ako se on shvata kao neprikosnoveno<br />
totalizujuće kretanje, moguća, ali da nije moguća i njegova revolucionarna<br />
destrukcija; nije, naime, moguće a da se, kao “kompenzacija”, ne ustanovi: ili varvarstvo<br />
ili neka vrsta državnog kapitalizma. Pa ako, dakle, totalna kritika nije moguća,<br />
onda ostaje da je moguća ne-totalna, ne-cela! Nezamislivo je moderno društvo bez<br />
uvek novih mogućnosti kritike. To, zatim, podrazumeva da ni kritika socijalne kritike<br />
ne može da bude radikalna, dovršena, jer bi se i takva kritika temeljila na totalitarnim<br />
implikacijama spekulativne sinteze! U tom kontekstu nama se, sada, nameće<br />
nezaobilazno pitanje: koje filozofske pretpostavke socijalna kritika ne bi smela da ima<br />
ukoliko bi želela da bude pošteđena kritike? To je pitanje o jednoj drugačijoj, mogućoj<br />
socijalnoj kritici. Đinđić je verovao da utemeljenje socijalne kritike kod Marksa, kako<br />
god da se rekonstruiše, počiva, ipak, na neodrživim, utopijskim pretpostavkama. Ali,<br />
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 371
Change language