humanistika - Sarajevske Sveske

domenu konkretnog angažmana. Svakako, modernost – u meri u kojoj je njena kriza
rasla – u sebi je otvarala prostor za radikalnu kritiku koja je upućivala, referirala na
krizu i tako je krizu dovodila do pojma i odluke. “Kritika je” (već po svojoj etimologiji,
reći će Đinđić) “momenat krize, ali momenat u kome je kriza dospela u fazu odluke”
(Jesen dijalektike, st. 35), odnosno u kome je kritika postala svest krize, a time
već i samo vrelo – odluke. Istorija, po svoj prilici, nije mogla da izbegne iskušenje
jedne takve kritike, kao što nije mogla da izbegne ni njene praktične konsekvence.
Reč je, svakako, o budućoj sveobavezujućoj, i praktički do kraja izvedenoj, totalnoj
ili totalitarnoj sintezi, koja razrešava iste one istorijske sukobe, napetosti, protivurečnosti
i antagonizme koji su u Hegelovoj misli razrešeni na spekulativan način.
Umesto Hegelovog Mudraca u čijoj se glavi sustiče razrešenje svih protivurečnosti
sveta, sada imamo kolektivnog mudraca koji se zove revolucionarna partija na vlasti.
Valja još jednom napomenuti: Đinđić je u Subjektivnosti i nasilju ukazao na niz
argumenata koji svedoče o tome da mehanizam buduće (post-hegelijanske, utopijske)
sinteze, ukoliko bi se ona shvatila kao produžetak velike, hegelovske sinteze,
u socijalnom životu nužno vodi nasilju koje ne samo što ne rešava postojeću krizu
nego joj dodaje i jedan često nepodnošljivi višak nasilja. Ukratko, čini se da buduću
sintezu, koja teško da može da izbegne radikalnost svoje apriorne pozicije u socijalnom
domenu, uvek vreba opasnost mogućeg – totalitarizma!
Budući da je kritika momenat krize, nju produbljena kriza ne može da ospori,
već samo da podstakne na još veću žestinu... Nikakva kriza (ili neuspeh) u revolucionarnom
kretanju nije mogla da uzdrma kritički smisao Marksove pozicije, naprosto
zato što je njen smisao bio “utemeljen” u jednoj prevratnoj, revolucionarnoj
konstrukciji čiji apriorizam u načelu nije mogao da se uzdrma, budući da je bio usidren
u nedoglednoj, eshatološkoj budućnosti. Ali, tu ipak imamo jednu veru, jednu
odluku i, možda, opkladu. A sve to s teškim posledicama! Otkud vera u pojam
(revolucije) koji je, u praktičnoj ravni, već u Marksovo vreme trpeo značajne neuspehe?
U kojoj je ravni (ako je reč o ravni) taj pojam crpeo svoju izvesnost ili svoju
legitimnost? Po Đinđiću, to je bila ravan prosvetiteljstva. Zahvaljujući filozofskoj
revoluciji u Nemačkoj prosvetiteljstvo je dobilo izgled najvišeg stupnja metafizike
subjektivnosti. U jednoj važnoj fusnoti Đinđić tvrdi da “Marksov pojam kritike
predstavlja, u izvesnom smislu, realizovanje prosvetiteljskog pojma kritike, koji je
već svesno praktičan” (v. str. 27). Otuda, zatim, sledi pojam revolucije koja legitimiše
kritiku, kao što kritika strateški produbljuje i konkretizuje sam pojam revolucije.
Naravno, uz takav pojam kritike vezuje se, nužno, i izvestan pojam emancipacije.
Nemoguće je preokretanje bilo kakvih vrednosnih opozicija bez oslobađanja od
prethodne hijerarhije, prethodnog stanja Stvari.
U stvarnoj političkoj praksi snage dekompozicije, najčešće, “pretvaraju zahtev
za sintezom u puko trebanje” (143), koje ostaje bez snage, jer dejstvuje bez posredujuće
moći. Ali, u razdobljima u kojima se velika utopijska sinteza pokazuje
praktički delotvornom, njeni nalozi, takođe najčešće, nisu dati u normativnoj nego
u indikativnoj formi, budući da je umno i stvarno tu već poistovećeno. Naravno: uz
nasilje. “Kao što se konzervativnim kritičarima Francuske revolucije činilo da se
epohalna nesreća zbila samo zato što su se, nekim slučajem, vlasti dočepale pro-
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 367