humanistika - Sarajevske Sveske

je, svakako, o zalaganju za društvo bez nasilja, društvo koje utemeljuje i čini legitimnom
jednu kritiku uperenu protiv društva-nasilja ili, ako hoćete, autoritarnog/
totalitarnog društva. Naravno, to je i motiv Đinđićevog angažovanja u tranzicionom
preobražaju srpskog društva na kraju XX i početkom XXI veka. Zato taj motiv, koji
proizilazi kako iz kritike totalitarnog prosvetiteljstva, tako i iz kritike Marksovog
shvatanja socijalne kritike, može i sam da se nazove socijalnim. Sada se postavlja
pitanje: pod kojim uslovom kritika socijalne kritike može da bude na valjan način
socijalna? Zaključak koji iz Subjektivnosti i nasilja možemo da izvučemo je dosta
jednostavan i glasi: pod uslovom da nije previše radikalna! Naprosto, radikalna kritika
(ili: destrukcija) kritike nije moguća, kao što nije moguće pojesti poslednjeg kanibala...
Iz sličnih razloga nije moguće ni to da socijalno neodgovorna kritika na
odgovoran način likvidira socijalnu kritiku...
U svakom konkretnom liku modernosti postojale su razno-razne kritičke
prakse, rutine, pa i mode. Najvažnija od svih bila je ona moda koja je dovela u pitanje
fundamentalnu krizu modernosti ili, kako bi rekao Zoran Đinđić, fundamentalnu
krizu novog veka (v. Jesen dijalektike, str. 35), a to je bila revolucionarna moda.
Eto zašto se u modernosti, takoreći nužno, pojavljuje i jedna strategija koja je morala
biti zainteresovana (a ne bezinteresna) da u društvenu krizu koja traži razrešenje
uđe, da je do kraja osvetli (po pravilu eshatološkom svetlošću) i da je onda
iznutra radikalno (= revolucionarno) razreši. Iako je Marks u toj priči bio izuzetna
figura, on je, ipak, reprezentovao samo jednu od više kritičkih mogućnosti.
Radikalna kritika se, naime, pojavljivala i pre Marksa i nije mogla, pa ni htela,
da beži od krize i od kako teorijskog tako i praktičnog interesa da se ona razreši.
U Subjektivnosti i nasilju (čiji podnaslov glasi: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog
idealizma, Beograd, 1982) Đinđić je podvrgao kritici spekulativni model kritike.
Njega je, ponajpre, zanimalo sintetičko i sistemsko prevladavanja fundamentalne
krize veka. A ta kriza je bila na “uzoran” način oličena u pojavi jakobinskog
terora, te rak-rane radikalnog nastupa modernosti. Protivurečnosti koje su dogurale
do antagonizma mogle su samo spekulativno da se “razreše”. U samoj praksi
takva spekulativna rešenja su, naravno, zahtevala višak nasilja. Đinđićeva kritika
spekulativnog (hegelijanskog) razrešenja moderne krize povukla je za sobom strogi
zaključak: svaka buduća kritika koja teži da za stvarnu krizu modernosti iznađe
radikalno rešenje, dakle, nešto što bismo mogli nazvati velikom spekulativnom
sintezom ili velikom pričom o definitivnim pomirenjem “kriznih” protivurečnosti,
trpi iste one (stare) prigovore koji su se mogli uputiti i Hegelu. A to su, naravno,
prigovori za nasilje...
Možda je istina jedna, samo nas je previše
Posle sloma hegelijanske sinteze/sistema izgledalo je da se rešenje istorijskih protivurečnosti,
budući da one ostaju nerešene, pomera u budućnost. Ili preciznije:
posle uvida u neuspeh hegelijanske sinteze, rešenje za (buduću) sintezu moralo je
da se potraži drugde, izvan spekulativnog sistema (uključujući tu i mladohegelovsku
spekulaciju) i prema tome u praktičnom domenu ili, kako bi se to danas reklo, u
366 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33