humanistika - Sarajevske Sveske

isto kao u stvarnosti, zime su previše hladne, leta previše topla, klima je prilično
neprijatna, industrija nerazvijena, zadužena, da, we owe you, mi smo po prirodi zahvalni
i uporni, ankle, back, arm, chest, finger, foot, hair, ear, stomach, leg, mouth,
neck, forehead, toe, wrist, i kuhinja nam je odlična, cooker, cup, fridge, steam, sink,
ponekad ima i neprilika, have there been any big problems in her life?, has she ever
lived abroad?, what happens at the end of the story?, ove godine se šapatom proneo
glas, da ne treba jesti svinjetinu, jer ah, nothing, we watched a TV last night, yes,
it´s true: u ratnim područjima izgladnele svinje su razvalile obore i proždrle ljudske
leševe, otud zaraza, niko ne zna dokle će da traje, meso je u zamrzivačima, and end
of the story; fridge, do you know?, fridge in the kitchen, ne zna se, kad će koji takav
kontingent stići na sto, jednom će i to meso biti otopljeno, na proleće nam obećavaju
lepši program, inače skoro da se nije desilo ništa izvanredno, sve se može protumačiti
i kao neminovnost, kao da smo započeli čitanje jednog obimnijeg romana,
krcatog neočekivanim obrtima, dakle: we watched a TV last night, ušetali smo se u
fikciju, kako i da očekujemo posle svega da nam se pruža uvid u jedan stvarni svet,
ne, to je nemoguće, mislim da smo celu Jugoslaviju kolektivno izmislili, don´t you
remember?, ona u stvarnosti nije ni postojala, čitali smo samo jedan apokaliptični
roman i nismo primetili, da smo pročitali i poslednju stranicu, već smo kao omađijani,
nastavili s čitanjem, priče su sasvim logički sledile jedna iz druge, i to je bilo
najčudesnije u čitavoj toj fikciji: čista logika i jeziva doslednost, precizno umetničko
strukturisanje i
može se desiti, da mi knjiga ispadne iz ruku i da mi se telo zgrči, let it be silence,
neka i grob bude ukrašen veštačkim cvećem, da ništa ne bude autentično,
let it be silence, da ne moram s ekrana posmatrati leš, da ne moram pitati, what is
Yugoslavia, i da ne pitam, zašto nema nikog da zatrpa grob, zašto je leš na drugom
ekranu nesahranjen, da ne vidim tužni kraj, ništa nije više ponižavajuće, i ujedno
sramotnije od kentaura na rubu provalije, koji u svakom trenutku može da ispadne
iz slike, rukom zatrpava grob, jer je ubeđen da grobove treba zatrpati, dakle rukom,
šakama baca zemlju u raku i pita se, gde su grobari, gde je bliža i dalja rodbina, gde
su naslednici, gde je nestala pogrebna povorka koja je još maločas u dostojanstvenom
mimohodu odavala počast pokojniku, i gde je muzička pratnja, to još ne može
da bude the end, hteo bi još nešto da kaže, ali započinje jednu takvu priču, koju ni
neprijatelj, ni prijatelj, ni pokojnik, ali ni jedan živi stvor ne može razumeti; međutim,
on ne zaklapa usta, i ne primećuje, da je prekoračio vreme predviđeno za ovu
emisiju, ekran sneži, blještavo sneži, i njegov, i onaj u koji je, decenijama, piljio.
288 | SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33