humanistika - Sarajevske Sveske

idge, beach, river, village, horizon, sea, wood, spade, city, capital, town, neke sam
i video, u tome je prošao moj život, mada moram priznati, nikad nisam imao vremena
da se divim njihovim lepotama, život mi je prošao u stalnoj žurbi, titoizam je
tada bio u punom sjaju, blistao je poput TV ekrana, a ono što se iza njega krilo, bilo
je krcato opasnim i lažnim obećanjima, ali bilo je lepo verovati u njih, jer drugačije
nije bilo moguće preživeti; morao sam često da sklopim oči na tim putovanjima, da
bih sanjario o tome da ću jednom drugde živeti, nije bilo vremena, dakle, da razgledam
krajolike, stigao bih u neki od tih gradova, pa bih smesta i produžio dalje; i u
buduće hoću ovako da se ponašam, da stignem i da potom pođem dalje, mada znam
da je to nemoguće, eto to je sve što mi se desilo, skoro ništa,
odnedavno pak ne znam ni to, da li ovi gradovi još postoje, jedva se i sećam nekih
od njih; ne, o gradovima ne mogu da govorim gospođi teacher, jer ću neminovno
zaglibiti u objašnjenja, ovaj grad je ovde, onaj je tamo, zašto se ovo desilo baš tamo,
a šta se desilo ovde, zašto su rušili ovaj ili onaj grad, rečenica bi se neprestano proširivala,
usled čega bih neminovno pomešao vremena; neće valjati, treba da smislim
nešto što bih mogao izložiti jednostavnim, prostim, prosto-proširenim rečenicama,
samo nevolja je u tome da, bar kada je Jugoslavija u pitanju, takvih rečenica
nema, strašno je puno reči poput but, perhaps, maybe, possibly,
sedim pred gospođom teacher i tražim jednostavnu rečenicu, tražim jedan jezik
iz kojeg bih mogao da se osvrnem kao stranac, tražim jednu posve otuđenu tačku,
tražim domovinu kentaura, ona me posmatra, čeka, smeška se, kao uvek, klima
glavom, kao da sam već nešto rekao, i kao da se s tim slaže, ponovo klimne glavom u
znak ohrabrenja, da kažem bilo šta, ali ja ćutim, spuštam pogled na beleške, jezik je
prestao da postoji, svaki jezik je prestao da postoji, klopara mi u mozgu misao, batrgam
se iz jednog jezika u drugi, i jedan i drugi, svaki ponaosob, za mene postoji na
sasvim opipljiv način, ali samo po cenu nekakvog sloma, nekakvog rascepa, raskola
u meni samome, i ako ikad budem ponovo bio u stanju da izmislim sebe, nalikovaću
na Skadar na Bojani, jezik objašnjenja će mene žrtvovati;
prelistavam svoje beleške, nema više reči, nestaje freedom, iščezava liberty,
kill, killer, bucher, ali uskoro potom nestaje sve, kao u magli; future, šta se s tobom
dešava?, lot, louring, homesick, s njima nestaje i krajolik iz albuma, za mene više
ne postoji, nije mi više potrebna stvarnost, iscurila je iz reči, i istorija je postala nestvarna,
a na drugoj strani nailazim na reči, koje me ne povezuju ni sa čim na svetu,
slobodan sam, svi smo postali mali tirani, koji mrze tirane; nema istorije, to je plod
idealne slobode, ako je čovek slobodan, onda nema detinjstvo, prošlost je najpogodnija
za literaturu, stvarnost podseća samo na neku fikciju, zanele su nas zabranjene
želje, i ti zanosi izviru iz naših priča, postoji u ovoj rascepljenosti i jedna vanzemaljska
crta, to je ono što Vi, naviknuti na stvarnost, nikako ne možete razumeti, ne
biste razumeli ni ove čudesne priče, yes, nastavljam rečenicu, I´m from Yugoslavia,
gospođa teacher odobravajući klimne glavom, i ohrabren time ja nastavljam, govorim
kao da čitam sa ekrana, vidim, dakle, na ekranu kako nad horizontom sija više
sunca, jer kao da je krajolik natkriljen s više nebeskih svodova, kažu da je užasno
živeti pod više nebeskih svodova, dakle priroda je kriva i bogovi, čovek je uvek nedužan,
treba ga samo uključiti i slike se ređaju jedna za drugom, sve ostalo je u dlaku
SARAJEVSKE SVESKE Nº 32/33 | 287